Život u okviru, u prokletoj avliji.
Zona komfora iz koje se veoma teško izlazi, a i zašto bi?
Osećaj moralne, a pomalo i fizičke dekadencije.
Jutro startuje kako običaji nalažu, kafom… gorkom kafom. Neka gorčina ubije osećaj dobrog jutra, da te spusti na zemlju iste sekunde. Zašto započeti dan kako treba, i uopšte se radovati još jednoj prilici da uradimo nešto na ovome svetu, kada nam osećaj gorčine može ubiti želju za svime odmah. Još ako je cigaretica tu, pun pogodak. Smrad iz usta, tvoj smrad od života je upotpunjen.
Možda nismo svesni, ali ta gorčina koju kafa donosi je i naš život.
Krijemo se od sunca.
Koristimo stimulanse da ostanemo budni, da preživimo još jedan dan.
Osećamo gorčinu.
Smrdimo i propadamo.
Život ide dalje, dan se nastavlja. Kafa ostaje, gorčina ostaje. Ne, nije to volja za dokazivanjem… želja da se uradi nešto korisno. To je jednostavno napredak, ili nazadovanje? Hm? Pogled je usmeren, samo napred, u izvršenje zadataka.
Novi vidici? Ne.
Novo znanje? Ne.
Preživimo još jedan dan? Da.
Nova kafa, nova cigareta, stara gorčina. Ista gorčina… od srednje škole, fakulteta, raspada porodice, nemogućnosti formiranja iste. Emocionalne smrti, straha od vezivanja. Gorčina. Uvek ista gorčina. Dan je isti, mesec je isti, godina je ista… sve je isto. Možda se akteri promene ponekad, ali su sve to iste glave, isprane, bez budućnosti, bez prosperiteta, ali sa nekom svojom gorčinom i problemima.
I dan se završava, gorak, usran i smrdljiv. Plovi se u neke druge vode, sa one strane realnog. I dolazi novo jutro, i nova gorka kafa, ali stara gorčina. Bez ikakve volje da se kafa zašećeri a cigara izbaci.
Do kad?!
Taedium Vitae.
Preuzeto sa https://vukajlija.com