Borac protiv kapitalizma. Borac protiv olimpizma. Borac za jedan novi svet (namerno ne kažem bolji, jer bi to značilo da je i ovaj dobar). Neki kažu i borac protiv vetrenjača.
Duci je u javnosti poznat kao jedan od najboljih košarkaša sveta i kao čovek koji 1972, napušta olimpijski tim iz protesta. Svi su se dogovorili da napuste igre jer su bili prevareni, nepravedno izgubivši trku za zlato od strane nadopingovanog autsajdera Puerto Rica (za koga je utvrdjeno da su barem dvojica igraca bili dopingirani a FIBA nije poništila utakmicu!). Igrači se dogovorili da svi napuste ove i inače vrlo dramatične igre medjutim jedino je Duci imao obraza da održi datu reč.
Nakon sportske krarijere, intelektualno se izgrađuje, postaje magistar pravnih nauka (nije doktorirao zbog smrti mentora), doktor filozofskih nauka i “prećutno”, doktor iz oblasti sporta i fizičkog vaspitanja, kažem prećutno, zbog ideja koje bi dovele u pitanje instituciju koja bi mu izdala tu titulu. Počinje kritički pisati o degeneraciji modernog, posebno olimpijskog sporta gde su nečasne igre, doping, laži i pohlepa (ne samo politika!), nažalost odavana neizbežne pratilje (sve besmislenijih) Igara. Poznat je dr Simonovic možda jos više po svojoj izvrsnoj knjizi „Pobuna robota“. Teza je da je sport kakav je danas zapravo igra drogiranih robota i prljavog novca i kao takav nema apsolutno nikakvih veza s izvornim antičkim načelima, a vrlo malo sa moralnim ili ljudskim vrednostima.
Napominjem da je Duci počeo sa kritikom sporta još davne 81 godine i još od tada biva proganjan, tako da svima bude jasno kada je u pitanju njegova politička obojenost. Za njega bi se moglo reći da je čovek bez “dlake na jeziku” ili što će reći u maniru urbanih tekovina, on “naziva stvari pravim imenom”, ne želeći ni izbliza da ga stavim pored tih “urbanih” likova koji se vrzmaju po političkoj sceni
Da kažemo nešto i o Ducijevom načinu obraćanja. Mnogi kritikuju njegovu isključivost i izvesnu dozu agresije pri iznošenju argumenata, mnogi se i uvrede pritom, ali ja bih to opisao ovako. U društvu gde svi okreću glavu, gde su svi pomireni sa sudbinom, gde svi zatvaraju oči i uši pred istinom čovek mora glasnije da priča da bi ga čuli i da bi se prenuli iz kolotečine kojoj se svi mi u većini prepuštamo…
Duci je velika ljudina i rodoljub,nepotkupljiv,ostao dosledan sebi i to mu „glavešine“ nikada nisu oprostile.I danas je zabranjen,na većini medija.
Kome ćemo verovati na kraju? Duciju, koji je zdravlje žrtvovao sportu a dušu, po cenu sopstvenog siromaštva, istini i pravdi, ili našim političarima koji svoju navodnu borbu za našu stvar naplaćuju debelim bankovnim računima…? Mislim da nema dileme.
Ko je na kraju Duci Simonović?
Ludak ili genije?
Pesimista ili vizionar?
Don Kihot ili pravednik?
Fašista ili čovekoljubac?
Odlučite sami…
Preuzeto sa https://vukajlija.com