Stara bosanska riječ.
Nešto što vas muči u dubini duše, stiska, kida, reži.
A ne znate šta je pravi razlog.
Apsolutna praznina u vama, stanje kada ne razmišljate, nemate emocija, ravnodušni ste.
Zarobljene misli koje ne mislite, negativni osjećaji koje ne osjećate, ljubav koju ne poimate.
„Čo’ek ti je, Senada, teški hajvan. I ono malo duše što ima, šejtan mu je dao da mu bude teže.“
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Педераст. Феминизиран. На џубоксу бира „Макарену“ или нешто лагано од Елтона Џона. Крај њега пролазите увек са додатним опрезом и рефлексима натегнутим ко хеланке просечне дроље. И довољан је још само један геј моменат да га прогласите мозгом операција геј лобија у вашој месној заједници.
Песнаја на готовс. Дупе уза зид.
Дедер, мак’ се од мене, нешто си ми сумњив.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Упознао сам га претпрошле године у мају, на неком Сабору Срба овде у Берлину.
Моја драга и ја тек дођосмо у ово чудо од града и, не познајући никога и не знајући где ћемо и како ћемо, у једном тренутку се обратисмо за помоћ локалној српској заједници; јебига – можда неко зна неког ко издаје стан а да притом не мораш да приложиш хиљаду јебених потврда и лево плућно крило к’о проклетим Швабама. Елем, наша потрага није превише дуго трајала и на крају нас одведе до човека из наслова, чудног али допадљивог чикице који је, ето, случајно им’о стан од 60-ак квадрата на издавање, испоставиће се касније стан у којем и дан-данас живимо и срећни смо. А баш таквим – срећним – деловао је и Херр Милорад када сам му први пут стиснуо руку, те 2012 год. на поменутом Сабору. Ћелав, носат, плавоок, неких 60-их година, обучен у црну „адидас“ тренерку – ликом је подсећао на оне надркане поштењачине из приземља стамбених зграда које увек прете да ће деци пробушити лопту ако им упадне у двориште али то никада и не учине, само га је „адидас“ треша одавала да је гастарбајтер, и то онај заветни – из Куршумлије. Отишао раних 70-их из родног града, ни пуних 18 није им’о, каже, и од тада се сваке године два пута враћа доле – недељу дана за Божић, још једном толико око Ђурђевдана. Ишао би он и чешће, ал’ јебига – коме, чему…Родитељи умрли одавно, супруга Верица пре пар месеци, син, снаја и унуци две станице У-баном од њега…“Мој живот је овде“, вели и не жали се као сви остали. „Једу оно што се не је’, мој Београђане. Имају, бре, и не знају шта имају ал’ им у крви да гунђају, кукају, серу. Ех, мој Београђане, ми смо ти Срби тешка говна…“, а опет се благо смешка кад каже то Срби и отпија још један гутљај ракије. Даде ми после две флаше, „да закључимо уговор“, рече и одe да однесе унуцима мало јагњетине са Сабора. Видео сам га још само 2 пута после тога. Кирију смо му плаћали преко банковног рачуна, није било потребе за виђањем и уручивањем коверте. А и та коверта је била „тања“ него што је стајало у уговору. „Нећу да дерем своје земљаке, па још Београђане, хехе“, прекинуо ме је у пола мог поноситог Молим Вас, немојте да…, али ме није због тога освојио. Тај честити, непознати човек кога само упознао, кога смо обоје упознали, био је прва особа која је учинила да се осетимо пријатно овде, у овој даљини, и да помислимо да ће на крају ипак све бити у реду. Јебемлига зашто, али тако је било. Можда је Херр Милорад био онај знак од Бога послат а који сви ми понекад чекамо када се нађемо на одређеној распутници животној. Можда је и њему тако неко помогао када се први пут нашао у Немачкој, па је он сад „враћао дуг“…тек, никад нисам сазнао ни чиме се бавио. Умро је у понедељак, данас смо му били на сахрани…
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Flegmatični pripadnici nekog okultnog udruženja, tipa NVO „Sačuvajmo lezbo kišne gliste od zaborava“. Oni ne vole da u 3 ujutru, pod dejstvom opijata, unesu čistu mast i holesterol u svoj napaćeni organizam. Jok. Slivanje pavlake niz vrat, brisanje urnebesa rukavom sa oka njima ne predstavlja užitak. Ne.
Čudak je previše blaga reč, a mentalno obolela užegla čmarina, ipak preteran opis ovih bića. Šta su oni? Imaju li mišljenje? Muda? Pizdu? Čitavo novo poglavlje filozifije može se zasnovati na ovim bledim senkama gejpeder hipsteraja, i njihovom bivstvovanju. Da li oni uopšte postoje? O, da, itekako ih ima. To su oni što u kafani naruče sok od jabuke. Oni koji kad je derbi, uživaju u čarima Magazin auta ili tako neke visokoobrazovne emisije. Slušaju sestre Kovač. Nije isključeno i da ga šilje na njih. Lože se na herbarijume.
Ne psuju. Ćute. Ne jebu se. Prepuštaju se prirodnom procesu razmnožavanja. Iako bi možda bolje bilo, da se prepuste neprirodnom procesu skakanja sa mosta na vrat, sa vezanim rukama, jelte. Luk je stvorem da bi bio u pljeskavici.
Dušmani.
– Šta ćemo od priloga?
– Malo luka, aleve, pavlake, ljutenice, salate, paradajza…
– Momak, da ti metnem sve?
– Može!
– Evo ga. Ti, mali?
– Ništa.
– Šta?!
– Neću ništa od priloga.
– MRŠ!
– Izvinite?
– Odjebi gejska sotono!
– Ali…
– ČIBE!
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Положај којим скриваш своје право лице.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Лажно оправдање, које претходи битној информацији.
Наравно да ово знање није случајно, већ последица споја шпијунско-трачерских вештина и радозналости расе настале укрштањем свраке и снајпер-бабе. Или, чак, резултат директне умешаности у предмет разговора и информисаност из прве руке.
– А, кево, какву је клопу спремила Сојка, а? Кажем вам ја да уме да кува.
– Хм.
– Шта хм, све направљено од нуле, супа, главно јело, габон-торта врх.
– Па, сасвим случајно знам да је ова торта купљена у продавници.
– А? Откуд ти то знаш?
– Пусти је, синко, копа по ђубрету, ко форензичар. Сигурно нашла рачун у канти. Ја кући ништа зато не бацам у смеће, спаљујем све, бре, па закопавам пепео иза шупе.
_____________
– Џими, хоћемо на неку блеју вечерас?
– Еее, идем са Биљом на вече руске минијатуре, не могу.
– Смув’о си се са Биљом? Ау, брате…
– Јесам, богами, што?
– Ма ништа.
– Кажи, брате, немој да ме крчкаш сад.
– Ма… Сасвим случајно знам да је мала драгстор, ако ме разумеш.
– Дај не булазни, Биља је бре класа, културишка, слуша Хајдна на MP3 плејеру. Неко те ложио, а и ти бре слушаш сваког.
– Добро, нека онда, небитно. Само обрати пажњу, кад каже “Банзаиии”, тад је близу врхунца, па терај још мало.
– Шта?!
– ‘Ајде па чујемо се, матори.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Ne halteri, ne striptiz, ne crna čipka. Ništa od onoga na šta si verovatno drkao k’o mali na samo pominjanje ovih par reči. A i sigurno ne bi bio jedini koji je to video.
Samo za tvoje oči momenti dolaze tek u braku kad žena bude sigurna da nećeš tek tako pobeći glavom bez obzira kad vidiš neobrijane noge, vadžajnu, nepočupane obrve i slično. E to pre tebe niko nije video.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Vrsta muškaraca u izumiranju. To je onaj koji ženu navede da više veruje njemu nego rođenim očima, onaj koji na svako sumnjičavo žensko pitanje ima minimum tri odgovora, i to argumentovana. Ne postoji loš postupak koji žena neće da mu oprosti jer on svakom rečenicom ume da joj nahrani sujetu i dušu.
Nijedan kompliment koji on izgovori ne može da bude izlizana fora sa fejsbuka, već lično njegova pažljivo odabrana misao upućena samo njoj. Nekad od morbidne stvari naprave rečenicu od koje gaće same spadaju, tipa „voleo bih da sam hirurg, da ti otvorim grudni koš i poljubim te pravo u srce!“
znam da laže…ali taaakooo dobro laže!
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Izraz se koristi da se objasni mentalni status osobe i njene inteligencije kod ljudi koji su nekim čudom, vezom ili ko zna kako uspeli da završe neke škole, a u svakodnevnom kontaktu sa njima uviđate da je neko negde ozbiljno podbacio u svom poslu i da je čudo trebalo da završi neku specijalnu školu za mentalno insuficijentne.
Pedagog ga je testirao na brzinu, misleći o teme kako mu se spava jer nije popio kafu. Učiteljica je bila kuma pedagogu pa nije htela da joj pravi problem i izdržala je nekako te četri krvave godine. Razredna je neki rod pa je to nekako provukla onom čuvenom: Ma daj mu dva i nemoj se sekrati! Zanat učio od sličnog sebi. A i mati je nosila piliće, jaja….
Naručilac radova (crta – poprilično uspešno ono što govori na papiru): Slušaj izvođač radova, oću ovako, ovako, onako…
Izvođač Radova: Ne razumem… Kako?
Naručilac Radova: Šta ne razumeš? Ovaj zid da se ruši i tu prikolicu što ste zazidali unutar kuće da nosite u pičku materinu. Drugo, na terasu da se stave osim prozora i vrata. I konju jedan svaka kuća mora da ima i ulazna vrata. E sad slušaj, ta ulazna vrata da gledaju na ulicu, a ne na komšijski zid! Razumeš sad?
Izvođač radova: Gde da budu vrata? Ali taj zid će se rušiti?
Nakon sat – dva…
Naručilac Radova (na ivici nervnog sloma): Razumeš sad?
Izvođač Radova: Ne.
Radnik – Fizikalac (IQ -28, njega je pedagog testirao nakon kafe, pa je ulovljen): Kako ne shvataš već jednom?
Naručilac Radova: Jel ti shvataš?
Radnik – Fizikalac: Aham.
Naručilac Radova: Dođi ovamo! Od sad si ti šef! Jesi ti završio onu školu za retardirane? Jesi! Ma, nema veze! I ovaj tvoj je trebao da bude stobom u klupi! Al prošo čovek nekako kroz sistem. Aj sad. Gde su vrata? Prikolica? Na terasi? Bravo čovek! U razdeljak te ljubim!
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Припаднице офанзивне андерграунд субкултуре, обожаватељке пантераметалике и звука вискофреквентног урликања, конзументи козметичких препарата дречавих нијанси плаве и љубичасте, као и одевних предмета сличних дезена и необичног кроја. Дању спавају, ноћу пуше, пију, мрчу и стварају нове полне болести. Код обичних пензионера изазивају страх, панику и инсомнију, код бивших војних лица и припадника дб-а презир, агресију и повишен притисак.
НЕЊ ТЕКСТ МЕССАГЕ
-Роки, откључај врата, долазим с неким рибама за десет минута-
…клик-клак…
– Де си, куме! Ово је мој друг Марко, ово је Тина, ово је њена другарица… Како беше?
– Орхидеја.
– Драго ми је, ја сам Марко, мада ме можеш звати Фикус, чини ми се да ти то више одговара.
:Орхидејин неми поглед:
– Океј, другари, цепајте ви, шалите се, волите се, Тина и ја идемо овамо да јој покажем моделе демократије по Лајпхарту.
– Ај, живи били.
– Орхидејо, оћеш попити нешто, да те пита човек?
– Апсинт. Може и вотка.
– Апсинт? Де апсинт да ти нађем? Имам ту неку домаћу, има вопс… Вињак има.
– Може вињак.
– Ууу, свака част. Виња коладу или фињак? У ствари, немам фанту, тако да нем…
– А?
– Кажем, немам фанту, само кока колу.
– Ма ја ћу вињак, ако имаш.
– Чист?
– Па да.
– У, сестро, не бих ти ја то препоручио… Изволте.
– Стави ту.
…
– Значи Орхид…
– Је л’ имаш сома?
– Каквог сома?
– Сома динара.
– А, то. Имам, што?
– Дај.
– Шта да дам?
– Шта, оћеш да ти пушим?
– ???
– Ћеш да ти дркам? Може и у пичку, али само с кондомом, имам осип, мора да је нека болест опет.
– Шта кој кур…
– Ајде, после можемо да набавимо крек, знам где има за сома и по.
Preuzeto sa http://vukajlija.com