Упознао сам га претпрошле године у мају, на неком Сабору Срба овде у Берлину.
Моја драга и ја тек дођосмо у ово чудо од града и, не познајући никога и не знајући где ћемо и како ћемо, у једном тренутку се обратисмо за помоћ локалној српској заједници; јебига – можда неко зна неког ко издаје стан а да притом не мораш да приложиш хиљаду јебених потврда и лево плућно крило к’о проклетим Швабама. Елем, наша потрага није превише дуго трајала и на крају нас одведе до човека из наслова, чудног али допадљивог чикице који је, ето, случајно им’о стан од 60-ак квадрата на издавање, испоставиће се касније стан у којем и дан-данас живимо и срећни смо. А баш таквим – срећним – деловао је и Херр Милорад када сам му први пут стиснуо руку, те 2012 год. на поменутом Сабору. Ћелав, носат, плавоок, неких 60-их година, обучен у црну “адидас” тренерку – ликом је подсећао на оне надркане поштењачине из приземља стамбених зграда које увек прете да ће деци пробушити лопту ако им упадне у двориште али то никада и не учине, само га је “адидас” треша одавала да је гастарбајтер, и то онај заветни – из Куршумлије. Отишао раних 70-их из родног града, ни пуних 18 није им’о, каже, и од тада се сваке године два пута враћа доле – недељу дана за Божић, још једном толико око Ђурђевдана. Ишао би он и чешће, ал’ јебига – коме, чему…Родитељи умрли одавно, супруга Верица пре пар месеци, син, снаја и унуци две станице У-баном од њега…”Мој живот је овде”, вели и не жали се као сви остали. “Једу оно што се не је’, мој Београђане. Имају, бре, и не знају шта имају ал’ им у крви да гунђају, кукају, серу. Ех, мој Београђане, ми смо ти Срби тешка говна…”, а опет се благо смешка кад каже то Срби и отпија још један гутљај ракије. Даде ми после две флаше, “да закључимо уговор”, рече и одe да однесе унуцима мало јагњетине са Сабора. Видео сам га још само 2 пута после тога. Кирију смо му плаћали преко банковног рачуна, није било потребе за виђањем и уручивањем коверте. А и та коверта је била “тања” него што је стајало у уговору. “Нећу да дерем своје земљаке, па још Београђане, хехе”, прекинуо ме је у пола мог поноситог Молим Вас, немојте да…, али ме није због тога освојио. Тај честити, непознати човек кога само упознао, кога смо обоје упознали, био је прва особа која је учинила да се осетимо пријатно овде, у овој даљини, и да помислимо да ће на крају ипак све бити у реду. Јебемлига зашто, али тако је било. Можда је Херр Милорад био онај знак од Бога послат а који сви ми понекад чекамо када се нађемо на одређеној распутници животној. Можда је и њему тако неко помогао када се први пут нашао у Немачкој, па је он сад “враћао дуг”…тек, никад нисам сазнао ни чиме се бавио. Умро је у понедељак, данас смо му били на сахрани…
Preuzeto sa http://vukajlija.com