У људској природи, бар у домаћим приликама, је да ствари деле на добро и лоше, наше и њихове, домаће и куповно, звезду и партизан, исток и запад, Америку и Русију, народно и забавно, егзит и Гучу, село и град, лекара и бабин лек, четнике и партизане, демократе и недемократе и још зилион других ствари око којих мораш одлучити на којој си страни.
Таква је ствар и са временом-стижеш на време(или мало раније) или касниш, опет две стране, нема између јер је и „академско кашњење“ опет кашњење макар га назвао и „Боговским кашњењем“.
Стална препирка и чест повод свађа је чињеница да су неки људи организовани и све стижу на време неретко се одричући разних задовољстава попут зорњака, оброка пред полазак, шестог шприцера у кафани јер журе, разговора са тек упознатом девојком на улици, дремке, завршавања мисије на игрици, задњих 15 минута утакмице и осталих честих разлога кашњења да би стигли на време и да их неко не би чекао. Лепо од њих, али да ли је и корисно?
Ем што су се одрекли ситног(или не тако ситног?) задовољста ем још морају некога да чекају. Некога ко је решио да нпр издрка још једном јер ће можда вечерас умочити па да се не обрука. Да ли је то награда за организованост и етику? Јесте, као што је девојци награда да је после чоко мока залијеш златним тушем.
Док из друге тј супротне перспективе то изгледа овако:
Ма боле ме јаја да журим ионако је срање пре поноћи а и морам да видим хоће ли Гојас доћи из икса…могао бих и да променим гаће јебига, нисам од прошлог петка а и нешто мирише у кухињи у пичку материну. Да није она мала на фејсу сада…јеботе чим је се сетим дрка ми се а дркао сам пре пола чуке…морам још једном, не вреди…ау, ала касним јеботе, ма боли ме курац, боље да ме чекају него да их чекам!
Preuzeto sa http://vukajlija.com