– Ne znam baš kako se to stručno kaže ali ako te sad dohvatim pesnicom po uvetu prestaćeš da prisluškuješ šta mi pričamo ovde!

– Opstrukcija sluhovoda, tako se stručno kaže.

– E to, opstrukcija ta.

-E, preselio sam se, ae da vidiš novu gajbu. Taman možemo kod mene večeras pre grada da se dobijemo.

-Ae, taman da ti pomognem sa pivom sad.

…

-Ajd upadaj!

-:gleda unezvereno: Gde bre?

-Pa prvo u hodnik, a posle u sobu. Msm, mo’š ti odma’ u sobu ako ćeš kroz prozor. Svejedno meni.

-U, bre, kakvu maštu imaš. A da te pitam, jel ono tamo pored kuhinje gostinjska ili tvoja? Sine, pljuni ti mene ako kevin špajz nije veći od ovoga! I gde ti misliš da se potrpa nas devet večeras? Msm, jedino ako neke ribe žive pored, pa tako. Ovde i ti treba da izađeš da ja uđem.. Sva sreća pa nemaš radijator zglavan, samo ove zidne, kupatilske… A i njih da si pametan da poskidaš, nije da ti trebaju, samo zakrčili prostor. Ovde možeš komotno na fen da se greješ! Ništa ti drugo i ne treba! Idem ja da nosim gajbe Maretu.

– Kad si ti ono keco zadnji put?

– Pomnoži vrijeme sa beskonačnošću i odnesi u najveće dubine vječnosti i tek onda ćeš imati samo mali dio predstave o periodu o kome ti govorim.

– Shvatam. E, pa, tvom čekanju je došao kraj! Imam jednu ribu za tebe. Čuj mene, gabora – ribu!

– Gdjejegdjejegdjejegdjeje???

– Eno je za šankom. Briše brkove rukavom.

– Pa, dobro… Samo da popijem još jednu čašu. Čuj mene, flašu – čašu!

– Како иде рукомет?

– Добро је, иде на боље…

– Кол’ка је кинта?

– Играм из љубави.

Slađa – razbatačena, jednom rukom češe koleno u čarapi crnoj pucketa noktom a iz Tošinog bunara između nogu suspregnutim mišićima primicačima cvili mačka upala unutra –

– Sada fotografija koju nam… ah opet… šalje Stojković Miodrag Kamidžorac iz Kočana, on je uslikao čudovište iz Loh Nesa u Vardaru – u jaka stvar – kaže da nas prati cela Makedonija i da navija za Vladu Palikuću. Lepo. Miodraže, lepo, al kumim te Kumodražem ne šalji više, koj ti kurac, ovo je Bg hronika idi gledaj tv Tetovo na arbanaškom.

– Сине, ај’ док си обувен, иди до киоска и купи Дрину без филтера, љуби те баба.

– Докле ћеш бре да пушиш то срање, баба?

– Сине, од нечега мора да се умре. Ја сам у твојим годинама пола Доњег Бријања пoпалила, ако ме разумеш, хехе и ти ћеш пушити крнџу, кад све то проживиш.

– Добро баба, поштеди ме детаља, само да знаш да ми сутра долази Даница, колегиница с факса, тако да…

– О’ш паре?

– Па није на одмет, чисто да имам неки алкохол. Воли она да цугне.

– Тако кажи срце бабино. Држ’ паре, купи бар две боце, не’ш јебати без тога.

– Konobar, račun molim.

– Izvolite. To vam je ukupno 976 dinara.

– Ahmmm… Primate li kartice?

– Bratac, ovo je bircuz pored zatvorene železničke stanice, ovde ni fiksni više nemamo.

– Šta to znači?

– To znači da mi to parčence plastike možeš samo niz guzove provući, ali ti to neće platiti račun.

Ja sam Ema, ponosna vlasnica labradora Željka, samo mu isečem nokte da me ne krlja po leđima i jebe ko mutav

– Brate gde si sinoć, pičio se sony do ranih jutarnjih sati?

– Gajbi sam bio, Ivana mi malo glođala i posle zakuntao…

– Glođala? Valjda pušila?

– Brate pušenje je kad se digne…