„Ne.“
Pitanje sektaških smarača prevaranata koji vas startuju na ulici i kojih ima već toliko da su počeli da iskaču na najneverovatnijim mestima po gradu.
Vrlo dobro znate da zapravo samo mizeran procenat toga što vam uvaljuju ide toj deci, ali s obzirom na to kako vam postavljaju pitanje, nemate izbora nego da odgovorite „Ne, ne želim da pomognem deci ometenoj u razvoju“. Što čini da se osećate veoma loše, jer pobogu, kakav ste vi to čovek koji ne želi da pomogne deci ometenoj u razvoju?! I onda zbog osećaja krivice vadite novac. Ali…
Ta deca su ometena u razvoju, i kao takva (debilna) oni NEMAJU POJMA da je njima pomoć potrebna. Njima je do jaja! Po čitav dan se igraju, zajebavaju, crtkaju, prčkaju nešto, oslobođeni su svake odgovornosti. Ne moraju ama baš nikakve odluke da donose. Njihova jedina obaveza je da spavaju, jedu i pišaju i seru. Ne moraju čak ni sopstvena dupeta da brišu! Njima je potpuno svejedno da li je neko kupio nešto od čega par dinara ide njima.
Jebe im se da li se igraju lego kockama ili kartonskim kutijama. Jebe im se da li crtkaju običnom olovkom ili faber-kastel bojicama sa 36 boja i isto toliko nijansi svake boje. Jebe im se da li crtaće gledaju na matorom crno-belom EI-Niš, ili prejebenoj Samsung plazmi. Jebe im se da li nose Nike ili Borolete. Bazično, jebe im se za sve, pa i za tebe. Oni imaju svoj svet.
„Blago siromašnima duhom, njihovo je carstvo nebesko“
Preuzeto sa http://vukajlija.com