Očekivano konačno pristanište jednog (uspelog) emotivnog krstarenja u koje se, u najfrekventnijem broju slučajeva, uplovljava na način sličan onom jednog prekookeanskog broda u svoju ciljnu luku: mali remorker ga vuče ili gura, dok je ovaj izvesno vremena pre već pogasio sve svoje motore. Au, jebote, koja metaforčuga, najeb’o sam ako ova moja pročit…
– Mihajlo, nešto sam razmišljala…
– Je l’ te bolelo, hehe?
– Ćuti i slušaj, blesane…Dakle – nešto sam razmišljala. Nas dvoje se zabavljamo već skoro dve godine a od toga godinu i nešto živimo zajedno. Volimo se, oboje solidno zarađujemo, porodice su nam relativno normalne…Mislim da je ono što ustvari hoću da kažem, ustvari, sledeće: gde ti vidiš sebe za nekih dve-tri godine od sada?
– E, Marina, nemoj da me zajebavaš, molim t…
– Ne, ne, mrtva sam ozbiljna. Gde vidiš sebe za dve godine? Lepo pitanje koje zahteva lep odgovor…
– …i koji ćeš ti skoro sigurno protumačiti kao pogrešan. Ma, daaaj, bre, previše dobro te poznajem…
– Dobro, pametnjakoviću, ako me „previše dobro poznaješ“ reci mi onda, molim te, šta misliš gde JA sebe vidim za dve godine?
– Jaooo, je l’ stvarno moramo ovo da radimo?! Ne znam gde vidiš sebe za dve godine, eto, ne znam!
– E, pa ja ću ti reći. Vidim sebe kao ostvarenu mladu ženu, usrećenu od strane muškarca koji je, navodno, voli i sigurnu u život koji je dalje čeka. Samo to, ništa drugo.
– Super, baš mi je drago. Je l’ mogu sad da nastavim da gled…
– Ne pitaš me koja je tvoja uloga u svemu tome? Ako je uopšte i imaš?!
– Pa, naravno da je imam, šta ti sad to znači…Je l’ hoćeš da se venčamo, ‘el to to? Pa, reeeci lepo, jebote, što me zajebavaš ovde, venčaćemo se i gotova stvar! Niko još nije umr’o od toga, pa nećemo valjda ni mi…
– Hmm, e, vidiš, to ti možda i nije tako loša ideja…
Devojka – i žena, i majka, i drug. I doktor psihologije.
Preuzeto sa http://vukajlija.com