(Glas sa TV-a):

„…prevod: Emil Kurcina(k)“, (sa nepostojanim „k“)

-(Moja baba): -Ju-ju-ju! Sram ih bilo, gde je otišao ovaj svet…

-(Moj mlađi brat): -Aaaaaaa, KURCINA!!! Hahahahaha, rekao je KURCINA!!!

-(Ja): -(crvenim, jer sam mnogo stidljiv)

-(Moj mlađi brat): -KURCINA, KURCINA, KURCINA-NA-NA!!!! (oduševljeno skače po sobi)

-(Keva): -(uzima varjaču da bi ga trankvilizovala)

„Mislim nemoj pogrešno da me shvatiš, ali tvoja keva kolko se jebala u mladosti, ti daj Bože da si Zorkov.“

– „Ало, ди-џеј, па не чује се ништа та музика овде… дај му га мало по звучницима!“

————————————————————–

– „Дај, бре, синак… дај му га мало по гасу, ако мислиш да стигнемо ове године на море!“

Šta mi se motaš tu po kući? Što ne pikaš malo fudbal sa ortacima?

Ma ne radi net a u pikaoni nema mesta.

Kakva bre pikaona! I ovako imaš metabolizam mrtvog konja!

Na ti ova lopta I murš na livadu!

– Dobar dan. Srećan rad. Kako ide?

– O, dobar dan, hvala. Evo teško, mučim se sa ovom bravom već dugo. Obično to brže odradim, ne znam kako ovo ovako… Da l’ je ovaj lik lud ovo da montira.

– Ja se zaista izvinjavam što Vas uznemiravam u poslu, ali da niste Vi slučajno provalnik koji upravo pokušava da obije moju kuću?

– A, ovo je Vaša rezidencija? Oprostite, nisam znao, primite moje iskreno izvinjenje za onu formulaciju u vezi brave.

– Nema veze, to me žena naterala da montiram, ja nisam bio za to. Znate, i ja se sa njom mučim. Bravom, to jest, mada ni žena nije daleko od te tvrdnje, a imam ključ.

– Uh, da Vam nisam u koži! Ja to samo jednom, sada, a Vi svakog dana. Joj, gde mi je kultura? Ja sam Zvonko Kalauz, provalnik. Izvolite moju vizit-kartu.

– Drago mi je, ja sam Petar Gedora, automehaničar. Oprostićete moju indiskreciju, ali da niste slučajno naoružani?

– Ah, ne, ja sam fini gospodin provalnik, samo otuđujem Vaše stvari. Jedino ovaj pajser, ako se računa…

– Jao, pa nemam pajser pri ruci da se sada fizički obračunamo. Jedino ako biste me pričekali da trknem do podruma, imam tamo jedan, pa da počnemo.

– Naravno, nema problema. Ne uznemiravajte se ni ako je pajser rđav, primio sam tetanus nedavno. Neću morati dugo da Vas čekam, nadam se?

– Ah, pa to Vam ne mogu obećati. Da budem iskren, nisam baš najsigurniji gde sam ga ostavio, moglo bi da potraje. Ali Vi slobodno uđite, raskomotite se, skuvajte kaficu, potrudiću se da brzo dođem.

– Dogovoreno. Da pristavim i Vama kaficu?

– Uh, baš bi moglo, legla bi mi jedna onako fino. Bez šećera, moliću. Posle, ako hoćete, umem da gledam u šolju, pa kad sve to završimo, šta kažete tada na obračun?

– Vrlo rado, čekam Vas sa nestrpljenjem.

Реклама за маргарин „Сунце“.

ретардирано дете: Мама, где је „Сунце“?

тата: У фрижидеру, злато!

ретардирано дете: А где је Сунце?

млада мама (неспособна да спреми својој деци нешто боље од маргарина): У фрижидеру, СРЕЋО! (већ почиње да пизди)

друго ретардирано дете: (не налази маргарин који је у сред фрижидера)

млада мама: (отвара фрижидер. предајући им маргарин као да је свето причешће, хорски са ретардираним подмлатком ) „Сунце је у фрижидеру!“

тата и мама: (смешкају се и закључавају у спаваћу собу)

***

сублиминална порука: јебите се, јебемо се

1 – И ту ти ја кренем у спику са њом. Частим је једно пиће, друго пиће, изљубимо се, мало се ‘ватамо, па све испочетка.

2 – И јеси кар’о?

1 – Јесам, ал’ чекај полако, испричаћу ти. И таман кад сам хтео да је позовем на крес ја се сетим да су ми маторци гајби, кола на поправци, а да су сви завучени ћошкови у крају пуни пајдомана.

2 – Па како си је онда јеб’о?

1 – Помоћу штапа и канапа.

Офанзива је била у пуном јеку. Праштало је на све стране. Више није био сигуран са које стране долећу гранате и меци. Зарио је главу међу колена и једном руко чврсто притискао шлем. У другој је стезао бројаницу.

“Само да прође, само да престане“, мислио је. Људи су викали, било је прометно у рову. Учинило му се да се њему неко обраћа, али, у магновењу, није разазнавао речи. Дуго су били на овом положају и у рову се осећао сигурним.

У међувремену, капетан је наредио напад и наједном је остао сам, још чвршће стискајући бројаницу.

Његова чета је извршила јуриш, била одбијена и сада се већ, десеткована, хаотично повлачила. Војници су прескакали ров, прво мања, па онда већа група. Звук борбе је бивао све слабији, док сасвим није ишчезао. Не зна колико је прошло пре него што се коначно усудио да се усправи.

Мирис иловаче помешане са мирисом свеже крви је постао несносан и пожелео је да што пре изађе из те живе гробнице.

Горе, на ледини, све је изгледало другачије. Скидајући шлем и отресајући прашину са лица, на хоризонту је угледао велики храст. “То мора да је запис“, помисли, и подиже поглед ка ведром небу. Удахну дубоко, те затвори очи. Није више мислио ни о чему.

Да јесте, приметио би непријатељски позадински вод који је пратио своју јединицу у надирању. Крупни кувар је опалио кратак рафал из шмајсера.

Док је неконтролисано падао натраг у ров, имао је времена само за једну мисао:

“Штета што раније не изађох из рова. Дан је тако леп. Био…“

– U jebote, koliki čovjek suncetipoljubim! Ovaj jede prase sam.

– Buraz, ovaj kad se rodio tata ga izveo iz porodilišta za ruku, dok mu je mama ostala ležati još deset dana.