70.000 година п.н.е., негде код, шта знам, Килиманџара.

Мбо се питао зашто се пробудио сам. Саплеменика није било нигде. Ватра се давно угасила, и Мбо је био жедан и гладан. Устао је да потражи своје саплеменике. Пролазећи поред пећине, видео је гомилу великих мачића са врло дугим очњацима. Изговорио је на свом шкљоцавом језику еквивалент „мац мац мац!!!“ и раздраган кренуо да се игра са њима. Није ни стигао да види лавицу.

2000 година п.н.е., Мемфис, Египат.

Кнум-штапхет је чекао већ доста времена у главној одаји. Волео је да игра жмурке, иако је углавном он био онај који тражи. Или онај ког ударају у зуцама. Или онај који проверава да ли има крокодила у реци на дан купања.

У сваком случају, први пут игра жмурке у пирамиди. Рекли су му да броји до 10000. Затворили су врата да не би гледао, иако Кнум-штапхет никада није варао. Седми пут се забројао, али нека. Он не вара. Мало му је било чудно што је тридесет радника затварало врата, али нека.

1453. година, н.е., турска опсада Цариграда.

Алија! Алија! Шта смо рекли?

Тркамо се!

Тако је. Ко се први попне на врх зида, добија бачву алве!!!

А баклаве? А баклаве?

И баклаве!

То! Алах је велики!

Јашта!

Јеее!

Стани, алија! Узми буздован.

А, океј.

2011. година, н.е., Нови Београд, неки стан у блоковима.

Милане!!!

Реци, кево.

Опет си скувао виршле у паковању.

А кево, знаш да не знам да спремим виршле.

Нека сине, ту је мама.

You’ve got one new message.

“ Krešimire, stoko jedna! Nema ni mesec dana kako smo raskinuli, a ti ni da me pozoveš da mi čestitaš rođendan. Bezdušniče! Drvo jedno! I rekla sam ti da ćeš ti da platiš onaj luster koji sam slučajno razbila, kada sam te gađala saksijom, jer se to ne bi ni desilo da me nisi prevario. Kretenčino jedna!“

Reply:

“ Važi, bejbe, nije frkić. Odbij mi od plate. Cmok!“

– Kako izgledam, a?

– Odlično. Samo bi mogla daaa… Hmm…

– Šta, reci?

– Pa mogla bi da se obriješ pre nego što te mobilišu. Sa svim ovim sranjima oko Severne Koreje i pičkih materina, čovek ne može biti siguran kad će da krenu po kućama.

– Kelner?

– Reci?

– Imaš li ladnog, al da je stari format ?

– Stiže… Čaša?

– Ne treba. Daj ga flaširanog.

– Čista je, vidi.

– Neka, ja to po savetu lekara, u rinfuzi… radi crne džigerice.

– Novi šef stručnog štaba FK Stojnik je gospodin Petrušević. Možete li nam reći kakve su ambicije vašeg kluba?

– Mi želimo da igramo. Fudbal. Brz i moderan. Kao Barselona, Bajern ili Real.

– Da li ste svesni da ste član opštinske lige Sopot i da ste poslednji na tabeli?

– Ja kao šef stručnog štaba, napominjem da ćemo dati sve od sebe. Taktički potkovani, disciplinovani i to.

– Čime se vi bavite?

– Ja sam vulkanizer i berač malina.

– Aha. A u vašem štabu se nalaze još?

– Pera mesar, Žika koji gaji kukuruz, Mile vlasnik bifea i vikar Arsenije.

– Vikar?

– Da. Ima iskustva u sportskim priredbama. Jednom je igrao protiv Rogače 5 minuta, i slomili su mu nogu.

– Nogu?

– Da. Levu. I onu drugu. Ali tad je imao 64 godine.

– Kako će vam on pomagati?

– Ima kod kuće tablu na kojoj može da se piše. Znate ono veliko zeleno, kao u školi u sva 4 razreda. I tu crtamo taktike, 4-4-3 ili 5-3-5. Znate to majku mu!

– Da. Četiri razreda?

– Da. I to je previše.

– I kako će vam još pomagati?

– Pred svaki meč će govoriti našu molitvu.

– Koju?

– Daj Bože da se skupimo.