Blatnjavim, uzanim putićem, približavala se starica kose povijene u maramu. Uvlačila se u svoj ištrikani džemper, kako bi izdržala nalete hladnog vetra koji joj naročito iritira kostobolju. Iz svog cegera okačenog o reumatičnu i drhvtavu ruku, izvadila je počasti. Kolače, sok, čokoladu… Ali ne i kafu, jer on nije voleo kafu…

Već trideset godina ona, gotovo svakodnevno, dolazi na ovo mesto. U ovaj hram uspomena, stecište svih njenih briga i noćnih mora. Seda na klupicu pored groba zalivenog u meremer i posmatra sliku svog sina jedinca koja leži na već iskrzanom, požutelom spomeniku. Zatim posmatra polomljeni, osušeni krst na grobu svog muža, grobu zaraslom u korov. Ništa nije učinila kako bi mesto njegovog večnog počinka učinila pristojnim, uglednim. Jer on je kriv, zar ne?! On i njegova rakija! Glavni razlog zbog kojeg je, od njihovog dvadesetogodišnjeg sina, mlade uzdanice, ostala samo moždina, krv i drob razlivena po šinama na koje se bacio.

Steže pesnice, pušta suzu niz lice, i još jednom setno zagleda nasmejanu sliku. Zatim odlazi istim blatnjavim putićem kojim je i došla, kroz groblje čije priče niko neće moći da ispriča…

Ćale: Nema ništa na TV-u, odo ja do kafane.

Sin: Nema ništa na netu, odo ja da se obesim!

Водитељка: Да ли је истина да вас је отац терао да једете коњска говна док вас кара на шпартачу у комшијином задњем дворишту док то све гледа ваша мајка?

Учесник: Да.

Компјутер: Одговор је ИСТИНИТ.

Публика: То мајсторе, само напред. :аплауз: :подриг: :прдеж:

– Halo?

– Đe si, Maro, sunce moje!

– Marija. I ko je to, uopšte?

– Ne sjećaš se? More, sunce, Bečići, prije dva mjeseca?

– A, ti si! Jesmo rekli da se više nećemo čuti?

– Samo sam nazvao da ti kažem nešto. Otkako smo se ja i ti, je li, kresnuli, život mi se promjenio iz korjena. Dobio sam stalan pos’o, više ne konobarišem po plaži. Majka mi je ozdravila. Ocu su povezali staž, juče dobio prvu penziju. Sestra se udala na triesdeveti rođendan…

– Bože, budale… Ako si nazvao da ponovimo – nema ništa od toga! Imam nekog. A, i onda si dobio na sažaljenje.

– Ma, nisam nazvao zbog toga. A, nema ni potrebe. Od onda – pičke k’o salate. Nećeš mi vjerovati kako me je poćeralo. Zovem te da ti ponudim saradnju. Nudim se da ti organizujem autobuske ture, k’o u Međugorje da ti je obilaze. Gre’ota da ne podijelim s drugima. Mogli bi da napravimo i neke žetone. Mi im prodajemo, a oni da ti ubacuju za blagoslov…

– :tu, tu, tu, tu:

– Риле, хајде пожури више из тог купатила, морам да одрадим један селфи, љуби те сека.

– Не могу бре од тебе ни да кењам на миру!

– Хајдее, плизић, пожури, треба да сликам апгрејд трепавица, верзију 2.1! Кењај поподне.

– Убијаш ми природан рефлекс!

– Пожури, па ћу ти показати Ђанин селфи-филмчић.

– Не сери да имаш?

– Не сери ти, него излази!

Granični prelaz u Brodu 16:00h

Aloo zemooo!!!

Šta je koji kurac odjebi mi od auta nemam siće da ti dam.

Zemo ne tražim ja siću, nego vidim ideš nazad u Švicu pa da te upitam treba li kakve piraterije imam od Šemse do Madone. Za brata sve po pet evra.

Daj onda pet Šemsi i novu Ćanu bog te veselio brate pirate.

Imam 44 godine i lepo sam se snašao u životu. Živim na spratu porodične kuće od 260 kvadrata. Radim u državnoj firmi. Plata nije neka, ali važno je da kaplje svaki mesec. Žena mi je nezaposlena, pa manjak budžeta nadoknađujemo od penzije mojih roditelja. Nemaju mnogo, ali im ni toliko ne treba.