– Тата, тата, како беше име нашег најпознатијег бојовника и домољуба, 4 слова?

– Ето ти сад, преседе ми летовање и кад сам дош’о овде. Јесам ти, бре, лепо рек’о да понесеш укрштене речи од куће. Пиши: Чича!

– Ćero, je l’ smem da te pitam nešto?

– Kaži, tajo.

– Gde nađe onog nosoroga, ‘leba ti?

– Molim?

– Lepa si, zgodna… Pametna nisi al’ si mogla da nađeš nekog normalnog muškarca, a ne ono.

– Pa, šta fali Živoradu?

– Ne fali mu ništa. Preliva. Jede k’o da mu je poslednje.

– Tajo!

– Ja s Putinom da se zameram neću. Vrati mu onaj tenk da ne ispadne neki međunarodni incident.

– Ej matori, stigao si nazad. Kako je bilo?

– Brate, bilo je vrh. Nećeš verovati šta se desilo.

– Što brate, šta je bilo?

– Znaš onog Markića sa Dorćola što ga čekam na zicer već pola godine da ga izujem?

– Da bre, nikako da ga nagaziš.

– E pa nagazio sam ga.

– Gde? Zar nisi bio u selu?

– Zamisli ja ga jurim toliko po Beogradu, a na kraju gde sam ga našao.

– Otkud on tamo?

– Smuvao se sa nekom cicom koja je poreklom iz mog sela. Bila seoska slava, a on batica došao da se tamo sprda sa njom.

– Au al se zajebao.

– Zamisli, stojim ispred šatora kod ringišpila, pijem pivo sa braćom, kad eto ti njega, namunjio nešto frizuricu, širi se k’o hlamidija u studentskom domu, a ja trljam oči jebote, ne verujem da mi je tu na noge došao.

– Pa je l’ živ ost’o leptejebo?

– Nemam pojma. Kad smo ga ostavili u kanalu na Prekoj Kaldrmi, dis’o je.

:на шалтеру за издавање пасоша:

– А што ће теби, синко, нови пасош?

– Траже у Јужној Африци раднике на грађевини, виза се добија лагано, па рекох…

– Ајде, бре, дечко, па ти мислиш да је тамо мек сира? Видим, нострификовао си диплому ЕТФ-а, а овамо би да мешаш малтер чамугама?

– Па јесте, али дреждим на бироу већ 3 године, нико ме не зове ни за посао електро-монтера, а ја, ево, већ газим тридесету, живим са родитељима, баба ми даје за цигаре…

– Па добро, ваљда имаш неку везу у општини или министарству, богаму?

– Ето, немам. А и мука ми је од стручњака преко везе и политичке припадности. Идем негде где ће се ценити знање и рад.

– Видим, учен си човек. Ти, наравно, знаш ону: “Сунце туђег неба, неће вас гријат ко што ово грије, грки су тамо залогаји хљеба…“

– Држи, бре, ове слике и уплатнице и не једи говна, матори.

1 – ААААРГХХХ говедо једно мртво, јебаћу ти матер луду у пичку, говњивом мотком. Мене си нашао да сечеш пичка ли ти материна. Сад кад ти изађем, има да ти набијем тај усрани мењач у дупе слепче. ГДЕ ЈЕ ОНАЈ ПАЈСЕР ДА МУ ПОКАЖЕМ КОГА ЋЕ ОН ДА СЕЧЕ?! Дај то вамо.

2 – Ћале, ко ти подметнуо глутен, јеботе?

A:”O, gde si batice! Je l’ јоš šaniraš čokoladne bananice u supermarketu?”

B:“Jebote, pa to je bilo u osnovnoj školi. Jednom se kresneš u bulju i odmah ti zalepe da si peder!”

– Шта радиш, душо?

– Ево гледам шта нам је потребно за канадску визу?

– Зашто? Побогу! Па јел реко Вучић да ће бити боље за две године?

– Јесте реко. Ал курац! Ево опет ватамо Слободну Европу. Цело јутро кукају ко птице злослутнице. Тачно ме нешто жига преко леђа као да ће нас опет неко бомбардовати.

Reklame su završene i nastavljaju se vesti. Voditeljka saopštava kako se Vuk Jeremić zahvalio Angoli na podršci po pitanju Kosova, a na traci u donjem delu ekrana se ispisuje: Sutra počinje isplata dečijeg dodatka za septembar 2011. godine u iznosu od 2.205 dinara.

– Divi omladince što hvataju muve ispred diskoteke.

– Ma idi, hvata me transfer blama kad ih vidim. Eee, kad se samo setim kad smo kod Slobe gazili otporaše štanglama, palicama, kovali ih bokserima u vugle da se opamete..

– Eeee.. To su bila vremena..

Ma pun mi vas očin, posebnih, neobičnih, osobenih, ekscentričnih i inih koji metastazirate na muci onih u čije ime ste ustali i čija prava „branite“!