Шантићева песма написана крајем XIX века, актуелна до данашњих дана. Деценијама, једини аргумент државе да спречи одлив становништва из матице. Кад мало размислиш, очигледно да није било добро под Турцима, ни у Краљевини, ни у комунизму, ни у социјализму, а ни сада, у ”демократији” није ништа боље. Кад сви економски и политички инструменти закажу, власт ‘вата на сентименталност и на ”Нема раја без роднога краја”. Али, та књига је давно прочитана…
:на шалтеру за издавање пасоша:
– А што ће теби, синко, нови пасош?
– Траже у Јужној Африци раднике на грађевини, виза се добија лагано, па рекох…
– Ајде, бре, дечко, па ти мислиш да је тамо мек сира? Видим, нострификовао си диплому ЕТФ-а, а овамо би да мешаш малтер чамугама?
– Па јесте, али дреждим на бироу већ 3 године, нико ме не зове ни за посао електро-монтера, а ја, ево, већ газим тридесету, живим са родитељима, баба ми даје за цигаре…
– Па добро, ваљда имаш неку везу у општини или министарству, богаму?
– Ето, немам. А и мука ми је од стручњака преко везе и политичке припадности. Идем негде где ће се ценити знање и рад.
– Видим, учен си човек. Ти, наравно, знаш ону: ”Сунце туђег неба, неће вас гријат ко што ово грије, грки су тамо залогаји хљеба…”
– Држи, бре, ове слике и уплатнице и не једи говна, матори.
Preuzeto sa http://vukajlija.com