Zajebancija na račun lika, koji je 90-ih godina jedini bio kršten, pa kad je uslijedilo masovno krštavanje, svima iz ekipe je bio kum.
Po istinitom događaju.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Znate, mi smo ozbiljna firma
Kada ovu rečenicu izgovori PR nekog preduzeća, kod slušalaca i kod sagovornika bi trebalo da dođe do pojavljivanja prvih znakova idolopoklonstva prema toj firmi. U nekom od alternativnih univerzuma je takav scenario najverovatnije moguć, ali u ovom u kom mi bitišemo, prvo što se posle ovakvih reči pomisli je: „šta koji kurac, jebote?“
Čekaj, čekaj – ozbiljna firma? Stvarno? Stvarno?! Hah, dobra fora. Da, ozbiljna firma koja nije gadljiva na repa, bilo u dinarima, bilo u ojrima. Jedino se gleda da je u finim, belim kovertama (plave nikako, jer pokreću žiganje u predelu srčke, a roze su nekako flafičaste).
Da li je moguće da jedna takva firma, sa zavidnim renomeom, može sebi da dozvoli da joj glavne uzdanice budu ljudi kojima tate i dalje kupuju doručak ujutru, a mame im brišu dupenca kada se iskake (figurativno samo; mada, ima nas raznih na ovome svetu). Pa, bre – radnica na prijemnom pultu je kao rođena za primanje – primanjem je i došla do posla. A, svi oni zajedno nemaju celu osnovnu i četvorogodišnju srednju školu kako liči, a kamoli obavezno visoko ili fakultetsko obrazovanje. Veza se zeza, boli ih briga, baš.
PR: Dakle, gospodine Kandidatoviću, vidim da ste završili filološki fakultet, smer skandinavistike.
Kandidatović: Da, gospodine – tečno govorim norveški, i mogu da se snađem na švedskom i danskom, dok sa nemačkim nisam te sreće.
PR: A, finski?
Kandidatović: Pa, finski pripada ugro-finskoj grupi jezika.
PR: Da, da – znam. Ja vas samo testiram, gospodine. Nego, recite vi meni – da li imate još nekih aduta?
Kandidatović: Pa, imam završen Majkrosoftov kurs za programiranje, licencni tačnije. Dugo sam se bavio atletikom i rukometom. Takođe imam neko osnovno obrazovanje vezano za elektroniku, a pored oca sam naučio i da popravljam automobile, pošto je on bio auto-mehaničar. Sviram gitaru, trombon i harfu. Odslužio sam vojsku pod oružjem – bio sam uzoran vojnik, nagrađivan.
PR: Ah, lepo je to sve čuti, ali to sve jednostavno nije dovoljno za radno mesto za koje konkurišete.
Kandidatović: Kako to mislite: „Nije dovoljno“? Nisam baš siguran da u široj okolini ima previše ljudi koji su minimum nuklearni fizičari.
PR: Znate, gospodine – mi smo ozbiljna firma. Mi gledamo da naši zaposleni budu najbolji od najboljih, da bi održali visoki renome koji naša firma ima i da bi ga unapredili.
Kandidatović: Ozbiljna firma malo sutra. Čuj, najbolji od najboljih. E, pa ako vam je Mitar „Probavitar“ Šeprtljić jedan od nosećih stubova firme, onda primite moje saučešće. Taj ne zna ni šta misli, a kamoli šta govori. O tome kako radi dovoljno govori to da je pokvario sve čega se dotakao. A, ako mislite da će vam Primona „Ne znam da kažem ne“ Jebatović unaprediti renome – varate se. Nije ni čudo što je u odbojci igrala na poziciji primačice.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Blejd
Ludi komšija, ratni veteran sa šrapnelom u glavudži, i sa neobjašnjivo idiotskom misijom da isprebija svakog kog vidi da se muva oko zgrade u zoru.
Kaže kako se samo vampiri vraćaju u jazbinu u pola pet ujutru, što je nedopustivo za omladinu. Još kaže da se svi oni zasigurno drogiraju, dok svi misle da je upravo on na teškim halucinogenim supstancama.
Da bar ‘oće da podeli loma…
– Ma video sam ja kako me gleda, htela je sto posto, al’ ne imah muda da joj priđem…
– Brate, aj’ didemo da spavamo, sad je četri i dvaes’, Boža Blejd je aktivan, a nikad ne znaš odakle će da izripi. Sutra se…
– TU STE… KAO ZARAZA… KAO TRULEŽ KOJI SE UVLAČI U SVE PORE I SMRDI. VI STE BOLEST KOJA SE MORA SASEĆI U KORENU! ( izvlači ručno pravljenu sataru iz kožnih MilićVukašinović pantalona)
– Spavaš li ti nekad, pizda ti materi… DRAM!
– Brate, pored uva ti svitnu! Beži levo, ja forsiram stepenice, čujemo se kad se probudiš! Sisaj ga, Božoooo!!!
– BEŽITE, BEŽITE, DOK VAM NE PRONAĐEM LEGLO, A ONDA…
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Praviti društvo
Jebati mater jedincu.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Karton network
Развијена мрежа сакупљача секундарних сировина ромске популације.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Ostavio srce na terenu
Deminer koji nije imao sreće.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Koja je bitka bese tada bila?
Pitanje koje postavljate kada zelite da spustite neku matoru
Ti: ………A koje si godiste?
Ona: 1970
Ti: (obracas se ortaku) tebra koja je bese bitka bila tada?
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Brzi kenjač
Osoba koja čeka poslednji trenutak da zapali u klonju i pusti blato.
Po pravilu se ne zadržava duže od 3 do 7 minuta u wc-u.
Generalno me izuzetno smara da kenjam. Volim da isplaniram sopstveno vreme i kenja mi se od ljudi koji u dnevni plan svesno ubacuju po sat-dva za obavljanje velike nužde. Život je jebeno kratak da bi se traćio na drugovanje sa sopstvenim govnima, u kurac, buljarenje je jedno od najgorih mana koje moderan čovek može da ima.
Kada mi se kenja, uvek mogu da procenim trenutak do kog mogu da izdržim neizdrž, te se shodno tome uvek rukovodim pravilom da prilikom pojave potrebe za nusproizvodima tela, uvek budem u relativnoj blizini neke deponije namenjene tome.
Obožavam da ćaskam sa ljudima, da se družim i da im jebem mater ako su retardirani, te nikako ne mogu sebi da dopustim da se izolujem iz društva sa izgovorom ‘idem da kenjam’ na nekih sat i nešto. KOJI KURAC?
Inače, mi brzi kenjači smo po pravilu i brzi jedači, pa često volim da utrčim u klonju sa sve nekim sendvičem i jogurtom te da odmah dopunim izgubljenu zapreminu tela koja jelte, nikad nije dovoljna.
(brzi kenjači su i brzi jebači, ali to sad nema neke preterane veze, pošto je usklađivanje sva tri aspekta nemoguće, čak nisam iskusio ni kombinaciju kenjanja i jebanja u isto vreme, jer iako volim da kenjam i da mešam, teško pronalazim partnere koji su voljni eksperimentisanja do te mere, ili kad smo već kod toga, voljni eksperimentisanja uopšte kada su moje ideje u pitanju. jebanje i jedenje je već dosta prihvatljivija opcija, ali trenutno nema neke preterane veze sa ovom definicijom)
O čitanju, drkanju ili telefoniranju na wc šolji neću ni da počinjem. Jebote, koliki pavijan treba da budeš da ga bacaš u pokušaju na neku kurvicu iz skandala i da recimo pričaš u isto vreme sa nekom ribom ili ortakom ili kevom, jebem ti. Šta to jebeno ima u gologuzom čitanju? koji kurac drkaš dok kenjaš? Čekaj, ako stvarno voliš da razgledaš viktorijanske kuće dok curiš na anus ili da se edukuješ o negativnim posledicama čupanja dlačica na mladežima gledajući se u toaletno ogledalo dok ti se govna lepe na dupetu od čekanja i nebrisanja onda si stvarno pobedio.
I da, svi sporokenjajući mogu slobodno da mi se sagnu sa sve njihovim vajerlesom i netbukom, surfujući na dasci od wc šolje, jebem vas bolesne.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Loži me intelekt
Ćao, ja sam Pera. Živim sa majkom i naizgled sam običan muškarac. Običan u svakom pogledu, osim u jednoj stvari. Uzbuđuju me inteligente žene. Nije mi bitno da li je zgodna, slatka, ružna ili ne znam ni ja šta bitno je da je pametna. E sada to ne bi bilo ništa strašno da ja nemam jedan problem, a problem je u tome kako da priđem takvim ženama. Jer koliko god da me lože postoji jedna sitnica koja svakoj zapinje za oko i remeti taj magični trenutak u kom bi mogli biti jedno i spoznati pravu i istinsku strast i ljubav kakvu ja osjetim kada god vidim ženu takve vrste.
Nego da se ja malo vratim na početak ove moje opsesije i probam da vam objasnim kako je sve počelo. Rođen sam u selu nadomak velikog grada u normalnoj seoskoj porodici. Nismo bili pretjerano bogati ali nikada nije ni falilo. Otac je bio vojno lice i radio je u tom velikom gradu gdje na kraju dobio i stan pa smo se i mi preselili u taj urbani kokošinjac. Bilo je to na raspustu prije početka mog srednjoškolskog obrazovanja, pa sam to ljeto provodio u upoznavanju grada i otkrivanju čari koje nudi.
Još od malih nogu želja mi je bila da upišem dobru školu, završim fakultet i postanem neko i nešto, i eto me stojim u ulici velikog grada i gledam kako san polako ali sigurno postaje java. Upisao sam gimnaziju i ostatak ljeta proveo čitajući i spemajući podlogu za tu veliku školu jer kao što znate seoski učitelj ne uči kao gradski pa je valjalo popuniti rupe.
Napokon je počela i srednja škola, na startu sam se uklopio i put ka cilju je lagano krenuo. Svaka školska godina bila je sve bolja i bolja, stanje u kući idilično a završni razred čekam kao glavni favorit za učenika generacije. Favorit je opravdao svoju ulogu i gimnazijalski dani su gotovi vrijeme je da se sprema za fakultet i da se prolazi kroz cilj koji sam zacrtao još kao mali klinac sa sela.
Upravo te godine mijenja se sve i život me šamarčinom budi iz sna koji je trajao skoro pet godina. Planovi za fakultet se stavljaju u drugi plan, otac ne dozvoljava da sramotim njega i njegovo časno oficirsko ime te me šalje na služanje vojnog roka.
Nesretan ali bez želje da grizem ruku koja me hrani pristajem i lagano se spremam da postanem muškarac i zreo građanin društva. Fakultet može da sačeka dvije godine taman da odmorim od silnih knjiga. U kasarni dobijam lokaciju za služenje i u trusnom kamionu krećemo da učimo braniti našu domovinu.
Vojska kao vojska sve je isto kao što je ćale pričao, ne pomaže ni činjenica da je oficir jebu me kao i čobana koji se iksićima potpisao na ličnoj. Trpim i gutam sva iživljavanja i brojim dane do kraja nestrpljiv da se vratim u civilizaciju i nastavim tamo gde sam stao prije godinu dana.
Taman sam pomislio da je gotovo, preguraću još par dana i idem kući ali jebena sudbina opet pronašla način da se poigra sa mojim životom. Šalju nas u Bosnu, kažu da su nas za ovo spremali ali da nisu ni sanjali da će ovako brzo da se desi. Počinje jebeni rat i svoje školavanje nastavljam na prvim linijama fronta pucajući na dojučerašnje drugove, silujući dojučerašnje drugarice…
Jebi se sudbino nisi mogla bolje od ovoga, i dalje sam živ pregurao sam sva sranja.
I dalje volim obrazovanje iako sam izgubio sve šanse da završim fakultet. Stojim pored gimnazije u šinjelu pokojnoga oca i čekam da upoznam onu pravu. Zvonilo je za kraj nastave zauzimam poziciju u haustoru i čekam. Izlazi još jedna usamljena intelektualka. Srce mi ubrzano lupa i počinjem da gubim kontrolu, pada mi neki mrak na oči i više se ničeg ne sjećam.
Sutradan se budim u stanici. Komandir koji je inače kućni prijatelj pokojnog ćaleta a i kućni prijatelj keve otkako je ćale umro stoji i ponavlja mi priču koju slušam kada god se nađem ovde.
„Dođavola Pero zapamti da ti je ovo poslednji put da te vadim iz govana, sutra ćeš tako naletiti i na moju ćerku gade jedan bolesni. Goni mi se s’ očiju dok se nisam predomislio!!!“
Gledam ga tupo bez namjere da mu kažem bilo šta, kada već zna da šta god mi urade ja ostajem isti. Nisam ja kriv što intelektualke idu u gimnaziju i što nemaju ni osamnaest godina. A nisu ni one krive da se razumijemo.
Jednostavno ljudi moji dragi ima nešto u inteligentim ženama što me strašno loži.
Mora da je neispunjen dječački san u pitanju, a možda sam samo još jedan manijak ko će ga više znati?
– Dobro veče Tijana.
– Dobro veće čika Pero.
– Kako je bilo u školi vidim gimnaziju si upisala.
– Ma čika Pero šta da vam kažem škola kao škola, ju čika Pero zašto mi to pokazujete?
Upomoooć!!!
Čika Pero znate da mi je otac komandir u policiji pustite meeeee….
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Prekosutra dva dana
Odgovor na pitanje kako ide dijeta, koliko ste već izdržali bez cigara, i slično. Ne važi za ljude koji su karakter po tom pitanju.
-Hej, kako ide dijeta?
-Super, nikad bolje…
-Hm…
-Šta me gledaš? Jel sam smršala?
-Da, u širinu. Hahahahaha.
-Jebi jebi…
-Pa koliko već gladuješ?
-Prekosutra dva dana. Pod uslovom da odmah počnem. Hahaha, digla sam ja ruke od toga odavno, vidiš i sam.
Preuzeto sa http://vukajlija.com