Životna filosofija u zemlji konstantnih kriza.
„Imate li pare?“
„Onako…će pominemo…“
„Ima li ženske?“
„Pfff…pominjujemo nekako…“
„Šta ima za večeru?“
„Ostalo pola euro kremče, rupče od ‘leba i dve paprike… Ć’ima, će pominemo…“
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Jedan od neobičnih fenomena ženske psihlogije, i generalno uopšte ljudske psihologije i međuljudskih odnosa. Gledam u daljine, dakle pička je slučajna ili svrshishodna metoda ili nuspojava koju beta mužjak upotrebljava, da bi namamio humanoidnu žensku jedinku, ala bičarku.
Beta mužjak, ne treba biti epicentru, on je u ćošku vrti prstom oko čaše, dok pušta da se prividna intelektualna aura oko njega stvara. Ono što mačkice više vole od skrečovanja po Spužva bobu u vadžajni, jeste totalni bolikurac i sunovrat duše kod mužjaka. Niski kapci, samodestruktivnost, podočnjaci k’o u trauma hirurga u Nikaragvi, jedan pogled u njenom pravcu, and it goeeees..
Ljeto gospodnje, disko night, priliv gastarbajtera i nakvarcanih pušikurki
Tupc, tupc, tupc.. Aj džast vana mejk ju svet
-Eeeej, ajmo malo odmorit’ ne mogu više… Ko je onaj crni za šankom?
-Nemam pojma, idi priđi mu.
-Am, am, pa ne znam strašan mi je nekako, a u isto vrijeme zrači nekom inteligencijom i harizmom. sigurno razmišlja o prolaznosti lajtmotiva u Sumatri
Grob te jebo, pa ona dvojica su u kanalu negdje.. Ma šta me boli kurac, pička baca poglede, valja se pretvorit’ u Sartra, eno dobra fleka na zidu za gledat’
-Idem ja za šank do njega, ćao, ćao.
Hahah, opaaa, mala jaši me.. Fala bratu Dekartu, jebote nauči se svašta na filozofiji
—————————————————————————————————
Džo 4 sprat, kućni parti, likovi s pederušama igraju twistera, jedni sjede, drugi se jebavaju
I fink u friki end aj lajk ju al at
Što me perete s ovom muzikom otac vas jebo, daj mi LEPOG
-Majo, ko je onaj što pali jednu za drugom?
-Ah, to ti je od Džoa drug, malo je čudan , je l’ de ?
-Mhm, al’ opet…
Koga jebe, naliću se ko kanta, i idem jebat’ nešto, pored ovih lihvara i kockastih glava, jedino što mi ostaje je Gledam u daljine, dakle pička, idem pomiješat’ rakiju i konjak, i ispušit džoks
-E, ćao, ako mogu da primjetim ti baš puno piješ.
A, ja ako mogu da primjetim, ti si već jebana
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Najjača tripčina od televizije. Ako imaš supstance, još bolje, ako nema, nema veze.
Sve vreme ide neka lagana repetitivna muzikica, hipno-glas koji pevuši tri reči, obrću se neke lopte, žirafa ti kaže „zdrawo prijatelju“, niz neku česmu kaplje šareni želatin od kojeg se polako pravi lokomotiva, šareni međedi ti mašu, a to su u stvari saobraćajni milicioneri, koji regulišu saobraćaj sačinjen od kornjača, jazavaca i nekih još glodara, ne znam tačno šta su. I onda ti vrti neku spiralnu liniju i njišu se neke glave sa kapama i ulaziš polako u neki tunel, a uokolo sve neke ruke i ti kao overavaš sve te ruke i svi ti viču „bravo“ i izletiš onda na naku livadu sa čokoladnim kolačima i kolač ti kaže „jesi mi dobar“ i onda…
– E, pusti prvi, počela slagalica. Alo?
– Neka još malo… Vidiš kako me vole ove stonoge, buci-buci
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Retoričko pitanje kojim muškarac saopštava okolini da se izborio sa nenadoknadivim duševnim bolom i/ili materijalnim gubitkom prouzrokovanim od strane pojedinca ili grupe. Sa filozofskom rezignacijom muškarac tada konstatuje da život ipak ide dalje.
– Šta je, opet te izjebao Verder na kladionici ?
– Ma, ko mu jebe mater, ajmo na pivo.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Пртљаг.
Веома посебан пртљаг. Онај који се носи на пут без повратка. Сад, многи од вас ће помислити да се ради о смрти, али не. ради се о бежању. Одливу мудрозбора и мудросера. Сиротињи која јури голи живот, мајсторима, професорима, докторима, обичној и необичној багри која је решила да своју срећу тражи другде. Да свој зној наплати и живи достојанствено,онако како овде никад неће моћи.
У ово побегуље се не могу укључити и деца гастарбајтера. Али њихови родитељи могу, ако су први у свој породици који су решили да оду. Нико се није родио са жељом да побегне одавде. Једноставно те нешто натера. Пробудиш се један дан, схватиш да имаш одређени број година, црнчиш и диринчиш поштено,баш онако како те је покојни ћале учио, а ни кучета ни мачета, ни рода ни порода, само тријестину година у гузици. То је све што имаш. ПОла живота проживео, где си био-нигде, шта си радио-ништа. А године иду све брже. Страх, бес, љутња, помирење, мисао, распитивање, одлука, и- пакујеш се. Гаће и једна фотографија у ранац, а слику дворишта спакујеш негде у глави, као и боју старог црепа и мирис липе. И пичиш.
Да се не вратиш.
– Куме, звао сам те да се опростимо.
– Шта кењаш бре? У уторак идемо код Миће Козе на роштиљ, јес’ заборавио?
– Без мене куме. Одлазим.
– Где?
– Не знам. Нашао сам превоз до Франкфурта, а после ћу да видим.
– Какав Франкфурт, који ти је?
– Морам.
– Добро, и кад се враћаш?
– Ако Бог да, никад.
– Е, не терај ме да уберем тарабу, знаш да умем да повитлам са њом.
– Озбиљан сам, куме. Нема мени овде живота. Не могу више.
– Е па фала курцу ако је тако. Кад сам ти је говорио да то урадиш? Студент генерације, 10 година без посла, живи у подруму зграде. Бежи, само што даље. Ево ти 50 јура нек ти се нађе, немам више.
– Немој куме, не треба.
– Држи те паре и не сери. Нек’ ти је срећан пут. Јави се некад, да знам јел си жив.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Opcija „najkraći put“ na GPS navigacionom uređaju. Sušta suprotnost opciji „najbrži put“ koja bira auto-puteve, magistrale i ostale mejn strim saobraćajnice, poznatoj i kao „Mirko Alvirović“ mod.
Ako ste u Memedoviću, na onom mestu gde Mirko u SAT patroli izađe iz kola u žutom prsluku i stane nasred isključenja sa auto-puta da ukaže na veoma važnu raskrsnicu na kojoj svi koji hoće na Halkidiki nastavljaju pravo dok svi koji hoće da nestanu u mračnim zabitima industrijske zone Soluna skreću desno i još doda „mi, NARAVNO nastavljamo pravo“, GPS podešen na Memedovića NARAVNO skreće desno. Odatle do tog istog Halkidikija provešće vas 50km kraćim putem, pod uslovom da ste spremni (a „spremni“ znači da imate pogon na sva četiri, rol-bar, raonike ispred branika, nešto oštro da presečete Šelobinu paučinu, gumene čizme, po mogućstvu ribarske, zmijski protivotrov i neko oružje, barem bejzbolku zlu ne trebalo).
Zato, ako volite izazove, volite da pišate uz vetar, volite da se kurčite da ste prošli kroz random grad putem za koji i domoroci misle da je urušen još četresčetvrte kad su se Nemci povlačili i minirali sve za sobom, vi odgledajte SAT patrolu i na onom mestu na kom Mirko demonstrira najveći stepen panike zbog mogućnosti pogrešnog skretanja, prebacite navigaciju na Memedovića i pustite je da vas povede u najveću pustolovinu vašeg života.
Neka zabava počne!
Preuzeto sa http://vukajlija.com
N-знаменкаста патолошка потреба да се некоме загорча живот, кафа или пиво, где је „Wi-Fi“ бежична интернет конекција, а „PSK креативност“ она ингениозност при осмишљавању најпрефриганијих инкрипција које је само један ђаволски докон ум кадар да изнедри, Енигма да провали, а једна неслутећа особа са вај-фај уређајем и нешто слободног времена ни на пола пута од кољевке па до гроба да схвати.
Шта се то јеботе десило са старом, добром бројаницом?
1, 2, 3, 4, 5, 6 евентуално?
Ништа, само зајебано и духовито, а?
– Један мали еспресо и чашу воде, молим.
– Одмах.
—————————————-
– Извини, која ти је шифра за вај-фај?
– За шта?
– За вај-фај, за интернет?
– Аха, то. Коме треба?
– Како коме треба, па мени треба.
– Не, не, не. КОМЕ ТРЕБА?
– Јеси ли ти уперан човече?
– КОМЕ ТРЕБА је шифра мили. кекекекеке.
—————————————-
– Другар, могу ли добити шифру за вај-фај?
– Нема шифре.
– Па мени тражи шифру да се повежем?
– Па дај му га. Ђе шифра, НЕМА ШИФРЕ. Капираш, шифра је НЕМА ШИФРЕ. Паметно, зар не?
– Ај наплати молим те.
—————————————–
– Иста к’о јуче.
– Али ја нисам био јуче овде. Која је јуче била шифра?
– Веровао или не, иста као и прекјуче.
– Је л’ ти мене зајебаваш?
– Пријатељу, овај мали што нам је монтирао модем је духовит к’о нико. Јуче смо тек отворили кафић и дилеја је одмах за шифру ставио „Иста као и прекјуче“, а коју је данас преиначио у „Иста к’о и јуче“, са све апострофом. Клоц зар не?
——————————————-
– Конобар!
– Молим господине?
– Ја упорно куцам „фибоначијев низ“ као што си ми рекао, но никако неће да ми се повеже на интернет.
– ЛОЛ
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Eh, to nije bio običan sportski rekvizit, to je bio statusni simbol. Mi smo, tih sedamdesetih i osamdesetih godina, mlatili po lopticama za stoni tenis komadima šerploče, obloženim sa obe strane tankom nazubljenom gumom, kupljenim u paru, u prodavnicama „Sport“ , u tankoj providnoj foliji i sa jednom lopticom gratis, ponosno smo ih nazivali reketima i pokušavalli da iz njih izvučemo maksimum od minimuma kontrole loptice koji su omogućavali, tek toliko da rezultat u meču ne bude u potpunosti prepušten slučajnosti. Sanjali smo da imamo pravi reket za stoni tenis, onakav kakav je imao klinac iz Beograda koji je dolazio kod babe na raspust, drug iz odeljenja kom tetka živi u Kanadi ili komšija čiji ćale je privatni autoprevoznik (a to je, u to vreme, bilo garant visokog standarda, višeg, barem, od nivoa niže srednje klase kom smo svi mi ostali pripadali).
A bili su tako lepi, tako meki, tri puta deblji od naših tiganja, očigledno pravljeni po naprednoj švajcarskoj tehnologiji. Debelo drvo, pa sloj nečeg sunđerastog, verovatno jestivog (jer ništa ne može da izgleda tako meko i kremasto a da nije ukusno) a preko svega toga lepa, glatka, debela guma koja je, apsurdno, bocke imala sa unutrašnje strane (godinama sam živeo u uverenju da naši reketi zapravo imaju grešku u proizvodnji i da bi bili barem upola bolji samo da neki radnik nije stalno pogrešno okretao gumu). Pa onda drška, fino obrađena i obložena mekom i prijanjajućom plutom. I na kraju, po ivici glave reketa, zalepljena traka, ukrašena suptilnom šarom ili ispisana slovima nama nepoznatog značenja, koja je poručivala da tamo negde mora da postoji neki moćan, bogati, raskošni svet u kom ljudi mogu da priušte da i reket za stoni tenis izgleda kao,…pa teško mi je da nađem poređenje jer je zapravo taj reket služio kao mera kvaliteta drugih stvari.
I kad bi se naše ruke umorile od vibracija koje su naše daske proizvodile u sudaru sa lopticama (neverovatno je da onako mala i laka loptica može toliko da protrese ruku kada se udari na odgovarajući način), uši od praskavog zvuka sličnog zakivanju eksera u labav lim a duše napunile frustracije od uzaludnih pokušaja da lopticu pošaljemo u željenom pravcu, izmolili bismo naše moćne prijatelje da nam na trenutak pozajme svoje rekete, te da terapeutskim delovanjem mekoće udaraca, floptavog zvuka koji su proizvodili i savršene kontrole zalečimo rane.
– Vidi, vidi, šta to on ima. Je li buržuju, otkud tebi softaš?
– Hehe, pozajmio mi komša Sale, nešto sam mu pomogao oko domaćeg.
– Pazi šta radiš, nemoj da zapinješ da ne zakačiš ivicu stola, hoće guma da pukne, a onda si najebao. Znaš da Sale ima prave bokserske rukavice.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
То уопште није сленг, не знам ни да ли је реч, али сам га родио па га волим ко мајка Човића.
Чичољ је посебна врста гадног чиче, израз ми се сам наметнуо када сам на улици приметио појаву једног јадног старог чике, храмао је на десну ногу а на леву је такође храмао али мање, обувен у скореле слепљене вунене чарапе преко којих је навукао балетанке модел леда књажевац, за једну од пета закачио му се целофан од папирних марамица па га вуче, распале панталоне са отвореним шлицом из кога вири оседела пубична вегетација, уместо каиша конопац а на дупету свеже усрано аутентичним и сертификованим говнетом, жута монт јакна деорисана помијама и боранијом из народне кухиње, флаша блоковаче што вири из џепа, комад леба виси са браде тип амфилохије, не мрва него комад, на брковима скорели траг слине и плетена капа на глави, и такав мени хоће да приђе, једном господину и мастеру шумарства па каже
– Дечко
– МРШ ЧИЧОЉУ ГАДНИ ЗАРОЗАНИ, ГЉИВИЦЕ ТИ НА ТАБАНИМА ИМАЈУ СВОЈЕ ГЉИВИЦЕ, СТРАЖА!
Полиција га је одвела па можда и лишила живота од батина јер је сиротиња а то се троши јер је џабе. Говњаивко није у животу имао ништа, али је од свега остао израз „чичољ“.
Ето како они који немају ништа могу много да дају!
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Biser. Ispaljena glupost. Artefakt intelekta.
– Brate jel’ znaš da svakodnevno unošenje alkohola i kafe ubija ćelije raka?
– Ajde bre ne seri!
– Ne šalim se, čitao sam pre neki dan da je tim južnokorejskih naučnika u saradnji sa Hjuston univerzitetom došao do…
– Daj zajebi me sa tim tvojim kurcomlatinama!
– Čoveče objavili i u Politikinom zabavniku!
– Ozbiljno?!
Preuzeto sa http://vukajlija.com