Пртљаг.
Веома посебан пртљаг. Онај који се носи на пут без повратка. Сад, многи од вас ће помислити да се ради о смрти, али не. ради се о бежању. Одливу мудрозбора и мудросера. Сиротињи која јури голи живот, мајсторима, професорима, докторима, обичној и необичној багри која је решила да своју срећу тражи другде. Да свој зној наплати и живи достојанствено,онако како овде никад неће моћи.
У ово побегуље се не могу укључити и деца гастарбајтера. Али њихови родитељи могу, ако су први у свој породици који су решили да оду. Нико се није родио са жељом да побегне одавде. Једноставно те нешто натера. Пробудиш се један дан, схватиш да имаш одређени број година, црнчиш и диринчиш поштено,баш онако како те је покојни ћале учио, а ни кучета ни мачета, ни рода ни порода, само тријестину година у гузици. То је све што имаш. ПОла живота проживео, где си био-нигде, шта си радио-ништа. А године иду све брже. Страх, бес, љутња, помирење, мисао, распитивање, одлука, и- пакујеш се. Гаће и једна фотографија у ранац, а слику дворишта спакујеш негде у глави, као и боју старог црепа и мирис липе. И пичиш.
Да се не вратиш.
– Куме, звао сам те да се опростимо.
– Шта кењаш бре? У уторак идемо код Миће Козе на роштиљ, јес’ заборавио?
– Без мене куме. Одлазим.
– Где?
– Не знам. Нашао сам превоз до Франкфурта, а после ћу да видим.
– Какав Франкфурт, који ти је?
– Морам.
– Добро, и кад се враћаш?
– Ако Бог да, никад.
– Е, не терај ме да уберем тарабу, знаш да умем да повитлам са њом.
– Озбиљан сам, куме. Нема мени овде живота. Не могу више.
– Е па фала курцу ако је тако. Кад сам ти је говорио да то урадиш? Студент генерације, 10 година без посла, живи у подруму зграде. Бежи, само што даље. Ево ти 50 јура нек ти се нађе, немам више.
– Немој куме, не треба.
– Држи те паре и не сери. Нек’ ти је срећан пут. Јави се некад, да знам јел си жив.
Preuzeto sa http://vukajlija.com