– Волим те, најдражи мој! У свим деловима стана смо општили на различитим новима, ма и ван! Желим новину, желим њега! Желим вибратор! Користићемо га и заједно, ако треба, душице моја! Учини ми срце моје!

—————————————————————-

Слушаш. Не верујеш. Гледаш је. Не познајеш. Питаш се – зар нисам био довољно добар? Па опет, ако нисам – да л’ је с комшијом…?! ВИБРАТОР! Еј! Зар ми није добар?!Сетиш се – једно време је стално куповала краставце. Да ли их је јела? Рађа се сумња!

А онда…гледаш справе по стану. Одједном, све, к’о у неком паклу, најгорој ноћној мори, поприма облик курчевине која се полако уздиже и улази у њу.

Ћутиш. Бленеш у празно. Зар ми је МАЛИ?! Зар је вештачко боље од природног?! Од овог мог?!

Интернет. Луташ. Листаш. Мини вибратор, мулти-спид, водоотпоран! Мој није мини, никако! Мулти-спид је и водоотпоран. Хмммм…шта јој сад то треба?! Све сам јој дао!

Гледаш даље. Могућност даљинског управљања. Шест брзина. Дванаест. Наборан. Еластичан. Стаклен. Реалан. Глатки. Нежни. Грубљи. Танки. Дебели. Тих. Двоструки. Двоструки! За вагину и за анус! Хммм…вибратор масажер!

Глупе машине! Све то имам и ЈА! А тек боје! Зар јој боја треба?! Обојићу га! Да! Обојићу га у розе! И то вриштајуће розе са тиграсто-зебрастим дезеном!

Види, види, овај и светли! Шта ће јој светло онде доле?!

Црвениш, презнојаваш се. Хвата те нека мучнина. Тешко ти је. Тераш себе да размишљаш. Брзо. План! План ти треба. Размишљај. Размишљај. Мисли!

– Па онда удара на моју МУШКОСТ! А, не, не, не!

———————————————————-

– Душо, душице! Види шта сам донео! Мини вибратор теби, а мени лутку на надувавање са ВЕЋИМ грудима!

Vaspitačica ga budi posle dvosatne dremke. On se oblači, gledajući kako Jovana sedi na tepihu i crta kuću. Navlači patofne i seća se sa ponosom kako joj je istoga jutra pozajmio baš tu ljubičastu bojicu. Rekla mu je da nikad nije videla bojicu takve boje. Njegovoj sreći nije bilo kraja. Ali onda…Ona spušta njegovu bojicu i uzima drugu da oboji nebo. Oseća probadanje u srcu, noge mu drhte i dah posustaje. Ne, to nije uopšte njegova ljubičasta bojica. To je neka jarko žuta. Prepoznao bi taj izgriženi vrh svugda, to je bojica onog krezubog Lazara što prdi kad jedu pitu od krompira. Krv mu vri i u glavi mu se vrti, ali ipak ustaje iz svog kreveta i nezaustavljivim korakom maršira ka Jovani. Uzima bojicu pred njenim zapanjenim pogledom i dostojanstveno se okreće na peti, marširajući ka uglu gde će se sasvim sam, ali očuvanog ponosa, igrati sa svojim bojicama.

– E ženo nek smo dali 320 evra za zube, nek vide Slavica i Goran..

Da punjena paprika ima noge klečala bi pred sarmom!