Био једном један ексер. Леп прав и сјајан. Док су његови другови ишли на посао он је остајао код куће, у својој кутији. Није му се допадало како његови другари долазе кући искривљени, офуцани и прљави од посла, неки се нису ни враћали, то му се уопште није допадало. Он је фурао свој стил, прав, здрав и сјајан, за остало га је болио курац. Подсмевао се својим другарима ради изгледа и закуцаности на дно, говорио им је да су будале јер иду тако да их униште. Говорио им је да буду као он. Мислио је да му ништа више сем његовог лепог, правог и здравог изгледа не треба. Живио је уверен у то. Једног дана десио се страшан потрес, испао је из своје куће на улицу, на улицу са које се није могао помаћи. Време је било лоше, кишило је, све је било блатњаво. Ексер се није могао помаћи и постајао је гори од својих радних другара. Прошло је доста времена а ексер је постао најружнији у својој генерацији. Био је крив, сав рђав и изломљен. Тако му је и требало.
НАРАВОУЧЕНИЈЕ: не остављајте своје ексере ван кутије. Ухватиће их рђа па их можеш бацити.
Preuzeto sa http://vukajlija.com