Катанаћо. Не примити гол. Препустити посед лопте. Не упуштати се у контре. Играти бункер. На гол мање.
Ређати пораз за поразом, уз понеки реми. Осуђен на испадање, на пропаст. На последње место у бетон лиги.
Бити задовољан са 0:1, јер, забога, могло је бити 0:3.
А само се пораз памти, гол-разлика се не рачуна у животној утакмици. Реванша НЕ-МА!
Офанзива је била у пуном јеку. Праштало је на све стране. Више није био сигуран са које стране долећу гранате и меци. Зарио је главу међу колена и једном руко чврсто притискао шлем. У другој је стезао бројаницу.
“Само да прође, само да престане“, мислио је. Људи су викали, било је прометно у рову. Учинило му се да се њему неко обраћа, али, у магновењу, није разазнавао речи. Дуго су били на овом положају и у рову се осећао сигурним.
У међувремену, капетан је наредио напад и наједном је остао сам, још чвршће стискајући бројаницу.
Његова чета је извршила јуриш, била одбијена и сада се већ, десеткована, хаотично повлачила. Војници су прескакали ров, прво мања, па онда већа група. Звук борбе је бивао све слабији, док сасвим није ишчезао. Не зна колико је прошло пре него што се коначно усудио да се усправи.
Мирис иловаче помешане са мирисом свеже крви је постао несносан и пожелео је да што пре изађе из те живе гробнице.
Горе, на ледини, све је изгледало другачије. Скидајући шлем и отресајући прашину са лица, на хоризонту је угледао велики храст. “То мора да је запис“, помисли, и подиже поглед ка ведром небу. Удахну дубоко, те затвори очи. Није више мислио ни о чему.
Да јесте, приметио би непријатељски позадински вод који је пратио своју јединицу у надирању. Крупни кувар је опалио кратак рафал из шмајсера.
Док је неконтролисано падао натраг у ров, имао је времена само за једну мисао:
“Штета што раније не изађох из рова. Дан је тако леп. Био…“
Preuzeto sa http://vukajlija.com