Седите у парку и довршавате другу флашу пива. Слушаш га како се с кумом испеглао под шатром на свадби ортака из Мерошине. Мерошина, мислиш у себи и смејеш се наглас, готово сигурна да ћеш му дати пичке. Али онда твој смех утихне и настаје тишина. Обоје ћутите. Знаш да је ред на тебе да узвратиш неком подједнако симпатичном и благо трансферичном причом о своме пијанству, али јебига, пијана си, мисли су ти троме и језик ти је незграпан, не можеш наћи праву реч, нити праву мисао. Пребираш по сећањима, али чини ти се да ти је глава потпуна празна и испијена, после два литра пива се не можеш сетити ни кевиног имена, камоли водити смислен разговор. Хвата те паника. Он се нервозно осмехује. Срање, мислиш у себи, и он је приметио тишину. Обоје сте напети, осећаш притисак да кажеш нешто, исте секунде. Сети се нечега, Ана, било чега. Реци нешто. Одмах. Сад.

-Ја и ортакиња смо гурале краставце у пичку кад смо се напиле.

.

.

.

.

-Киселе или обичне?

– Joj dušo skidaj gaće, daj mi baklavicu, ima da se ulijepim sad k’o turčin na bajram.

– Drž’, na, crk’o da bog da takav proklet.

– Ustao jutros, gabor u krevetu, ne znam ni gde sam, ne znam gde je auto, ne odem na posao, krenem kući, zvekne pljusak, počnem da kijam i kašljem, nemam ključ od kuće, mokar se okliznem niz stepenice, slomim mogu, zovu me da se i ne pojavljujem na poslu…. govno.

– A onaj Miloš iz ulaza što je završio andragogiju i nema posla, zamisli juče, usred onog pljuska se izgubi u nekim pizdićima, pokupi neku devojku u ćaletovom fići usput, odveze je do kuće, ona sva fina, da se tata zahvali…. jutros priča, ovom profi fali neki stručnjak na temu nekih kurac palac istraživanja. Ode čovek u Švajcarsku da proučava ljudologiju.

:u isti glas:

– Eto, kad đavo sere, sere na istu gomilu.

-"Uradi sam", izvolite?

-Halo? Komšinica ovde, zvala sam i juče, možda se sećate. Treba mi Boš udarni čekić što je na popustu. I jedan propanski brener. Hoću reći, Lepi Brener. Znaće gazda šta treba da radi i koga da šalje.