Sinonim za lepe manire, kavaljerstvo i bonton u malom prstu. Izraz je nastao pre nego što je Gavrilo iz Principa koknuo prestolonaslednika slavne Austrougarske, monarhije koja je bila pojam za uglađenost i fenseraj među ovdašnjim življem, što i nije bilo teško jer su pre njih Balkanom vrmudali otomanski Turci, svi brkati, obrezani i za zulum nad srpskom rajom vazda orni.
Bečka uglađenost krasila je sinove sreskih načelnika i armijskih oficira koji su, po svršenom školovanju u Bečkereku, Pešti ili Pragu, usnama sa uredno potkresanim brčićima celivali ruke varoških frajli i maštali o njihovim belim bedrima.
Od imperije koja je nobles izvozila na kilo, danas je ostala Austrija, gastoški raj u kojem se uvek zaradi dovoljno za još jedan sprat sive gradnje u rodnom Majilovcu, da slučajno komšijina kuća ne bude veća. Ostala je i Mađarska, zemlja koja je izbegla odejancukićenje samo zahvaljujući Tiboru Benedeku, Tamašu Kašašu te bezuslovnoj ljubavi tamošnjih žena prema kurcu kao takvom.
Kako je propala Austrougarska, propalo je i drevno bečko vaspitanje koje danas postoji samo u tragovima.
– Pa dobro, Vukane, jebemu čokolešnik, zar si stvarno morao da pitaš nastavnicu biologije „Što jedete govna?“ kad je htela da ti upiše keca?
– Morao sam, ćale, ali sam joj persirao. Bečka škola.
Preuzeto sa http://vukajlija.com