Регија богата каменом, каменом и камењем.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Napusti objekat!
Реченица коју користимо да би некоме дали до знања да лупа глупости ван свих познатих и непознатих граница, да је открио сасвим нову димензију фејла и будалаштина.
-Матори, да знаш што сам чуо добру песму од Карлеуше…
-Напусти објекат!
Preuzeto sa http://vukajlija.com
U Solunu dinar – somun, do Soluna – sto somuna!
Stari ekonomski aksiom. Ma koliko roba džabe bila, nekad se prosto ne isplati ići po nju s obzirom na milion poremećajnih faktora do tamo i nazad.
Profesor deci: Ene, deco, što sam opr’o kola, a? :pokazuje kroz prozor: Uradili mi neki momci za 300 dinara! Džabe, a?
-Medo: Profesore, imate u Ribnici za 250 dinara!
Prof.: Medo, jesi čuo ti za ono: ”U Solunu dinar – somun, do Soluna – sto somuna! ”???
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Izglancaj mi Skituljka
Alegorija nastala na bazi dečije crtane serije “The Shoe People”, u nas poznatije kao “Cipelići”.
Podrazumeva diskretno, deminutivno i maksimalno umiljato skretanje pažnje lepšoj polovini da bi predlagač tj. dlakavija polovina, rado bio uživalac felacija.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
dr. mr. dipl. inž
Ono što se ponosno ističe na vratima stana. Jedna, naizgled, obična višespratnica zapravo je pravo poprište hladnog rata među komšijama, sa ciljem da se bude što superiorniji.
U to se lično možete uveriti direktnim ulaskom na taj front.
Možda na stanu 1. piše Dr Mr Simić Živko, al zato na vratima stana 2. piše Dr Djuro i Dr Ljiljana Milovanović. Već na trećim vratima, iako bez tih titula, ispisana su imena svih ukućana petočlane porodice Janković.
Ko je koga tu zajebao teško je oceniti, ali sigurno je da se “Ratovima zajedljivih komšija” ne nazire kraj.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Kad stane na vagu ona mu izbaci pozivni za Džibuti
Болдована паралела подвучена између нечије килаже изражене у фино заокруженом троцифреном броју и ставке у телефонском именику.
“Брате, нико не жели да се вози у лифту са њим.”
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Urin
Geometar u životinjskom carstvu.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Radi na mešavinu
Старији мотори, који су у принципу исти као и ови новији и у стању су да те превезу од тачке А до тачке Б само нису фенси и напуцани, су “трошили” тј сагоревали мешавину бензина и уља. Нису имали систем за мешање па је било потребно ручно замешати мешавину тј у посуду бензина насути уље па тек онда сипати у резервоар.
Милан: Мајсторе, ајде сиђи са крова, стигла кафа!
Мајстор: Ево ме. Хркљ, пу! Јебем ти дуван, уби ме. Која је моја?
Милан: Ево ова, горка. Може једно ладно ко змија?
Мајстор: Јашта. Дај и ону ракију леба ти…
Милан: Ево, мајсторе. Да ти ја сипам? А, видим сам ћеш…
Миланов син: Чика мајсторе, моја мама је рекла да не ваља пити алкохол а кад тата меша алкохол да је он онда будала.
Милан: Ћути бре, сине, пусти мајстора, не занима њега то…
Мајстор: Хехе, пусти дете… Пази синовац, да ти мајстор Пера нешто каже, јел видиш ти оног мог апенца тамо, онај плави мотор?
Миланов син: Видим чика мајсторе.
Мајстор: Е, ја сам њега давно купио, јој како сам тада, кхм, види синовац, он иде на мешавину и ево 30 година му ништа не фали…тако и мајстор Пера цепа мешавину и види ме, ко младић! А не ко твој тата, њему жена брани да пије-он је такав човек ал зато мене зове да му зидам оџак…
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Da mu gurneš prst u dupe, šećer bi izvukao
Мање позната изрека са југа Србије. Односи се на срећника, вансеријског усера, коме све полази за руком.
– Видео сам Владу јуче.
– И, како му је?
– Супер, био на летовању у Шпанији, тамо одиграо неку срећку, добио 250 милиона евра.
– Јебем ти, њему прст у дупе да гурнеш, шећер би извукао.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Mali ljudi
U mojoj glavi živi jedan drvodelja. Pravi najdivnije lukove i drvene pregrade, rezbari neverovatne ukrase i dekoracije, a ume i da izveze pravu čipku od drvenih letvica da padneš na dupe od divljenja.
U mojoj glavi živi jedan kuvar. Kuva fantastična jela i sprema lepe kolače. Kad on nešto skuva ili ispeče, prosto ti dođe da samo gledaš i ništa ne diraš koliko lepo izgleda.
U mojoj glavi živi i jedan zidar, njegove su kule legendarne, a vitki stubovi se penju do nebesa. Građevine su mu tanane i prozračne kao da ih je pauk ispleo.
Tu živi i jedan talentovani slikar, on i još par umetnika dele studio koji su im drvodelja i zidar napravili. Odmah pored njih su i učitelj, tesar, pekar, advokat i sudija. Sa druge strane ulice živi jedan stari policajac, ali on je već pred penzijom i samo se smeška ostalima, a nikad ne viče. Pored policajca stanuje i jedna devojka, pojma nemam odakle ona tu. Samo se doselila jednog dana i ne mrda odatle. Ima punu baštu predivnog cveća.
Na samom kraju sela živi jedan vojnik pacifista, nekad je bio ambiciozan i mlad, a sad mu je samo ostala navika da ujutro porani, uradi nekoliko vežbica i pozdravi državnu zastavu. Dalje od njega, u šumici pored sela, žive par pustinjaka i dva monaha, ali oni su sasvim otkačeni i ne dolaze često u selo. Samo svrate kad je seoska slava ili neko drugo veselje.
Ja samo ponekad pozovem nekog od njih koji mi je potreban da mi pomogne. Ne umem baš da budem vešt kao oni, ali sklepam dobru drvenu klupu, sazidam čvrst ravan zid, skuvam par finih jela, nacrtam ponešto, napišem neki tekst, posadim cvetić ili voćku. Poranim samo subotom, ali ne radim vežbe jer sam len. Ponekad se i otkačim baš kao ona četvorica iz šume, ali to ne radim prečesto. Ne bih da ispadne da sam lud.
Nešto sam načuo ovih dana da se sprema svadba. Udaje se ona devojka što voli cveće za onog mladog vojnika pacifistu. Bojim se da ću morati pozvati i nekog lekara da se doseli, trebaće mi nešto protiv glavobolje…
Preuzeto sa http://vukajlija.com