– Kelner?

– Reci?

– Imaš li ladnog, al da je stari format ?

– Stiže… Čaša?

– Ne treba. Daj ga flaširanog.

– Čista je, vidi.

– Neka, ja to po savetu lekara, u rinfuzi… radi crne džigerice.

– Novi šef stručnog štaba FK Stojnik je gospodin Petrušević. Možete li nam reći kakve su ambicije vašeg kluba?

– Mi želimo da igramo. Fudbal. Brz i moderan. Kao Barselona, Bajern ili Real.

– Da li ste svesni da ste član opštinske lige Sopot i da ste poslednji na tabeli?

– Ja kao šef stručnog štaba, napominjem da ćemo dati sve od sebe. Taktički potkovani, disciplinovani i to.

– Čime se vi bavite?

– Ja sam vulkanizer i berač malina.

– Aha. A u vašem štabu se nalaze još?

– Pera mesar, Žika koji gaji kukuruz, Mile vlasnik bifea i vikar Arsenije.

– Vikar?

– Da. Ima iskustva u sportskim priredbama. Jednom je igrao protiv Rogače 5 minuta, i slomili su mu nogu.

– Nogu?

– Da. Levu. I onu drugu. Ali tad je imao 64 godine.

– Kako će vam on pomagati?

– Ima kod kuće tablu na kojoj može da se piše. Znate ono veliko zeleno, kao u školi u sva 4 razreda. I tu crtamo taktike, 4-4-3 ili 5-3-5. Znate to majku mu!

– Da. Četiri razreda?

– Da. I to je previše.

– I kako će vam još pomagati?

– Pred svaki meč će govoriti našu molitvu.

– Koju?

– Daj Bože da se skupimo.

– Što si potonuo brate, vidi na šta ličiš?

– Ma šutnula me Marina.

– Opa batice, penal!

– Ma napenalila me je k’o Nemca, zbog nekog baletana.

– Vidi kakve ribe. :pokazuje sliku:

– Šta je bre ovo? Lešće jebeno? Sklanjaj mi to s’ očiju.

……………………………………………………………….

– Kako je bilo na žurci, jes’ upoznao neku dobru pičku?

– Jesam kurac, bio na mrtvom Lešću.

– A što si ti dolazio sad iz Novog Sada? Sve mi to možemo sami, trebao si učiti tamo.

– Neka, deda, imam ja uvek vremena kad se nešto radi. Ta, ne mogu samo posle da dođem na gotovo!

– Ako ne položiš taj ispit-imaćeš posla sa mnom!

– Mani se, deda, položiću ga kad-tad, ako se ja ne jedim, nemoj ni ti.

– Uči, da obraduješ dedu! :suze u očima:

– Učim, deda!

Još uvek učim. Nazire se kraj, izem li ga, daj mi još koji mesec samo. Šta god uradio u svom životu, sa diplomom i u belom mantilu-ostaću ti dužan doveka. Hvala ti na svemu.

Гледајући са прозора кроз дурбин вожд прозбори срдито: “Шта ради онај Добрњац, ‘уста га јебем?!” Војвода Јаков га гледа смешкајући се у брк.

– “Па пошаљи Стеву бећара на лево крило, говедо једно неопевано!”, настави вожд да се нервира, иако је само питање времена кад ће Турци бити потучени до једнога.

– “Затвори пенџер, Ђорђе, бије промаја.”, војвода Јаков покушава мало да му скрене пажњу.

– “Пенџер, пенџер… Јеб’о те пенџер! Имаш српску реч прозор, мани ме с тим турско-чобанским речима.”, одбруси му вожд љутито.

– “Добро, онда затвори прозор, брате. Уби ова промаја. Богами уби.”, замоли га војвода још једном.

– “Боли вас опозиционаре, да простиш, курац.”, затвори вожд прозор, те настави: “Немате власт, али нисте ни одговорни.”

– “Како нисмо, па ово је и наш устанак!”, на то ће Јаков. “Не разумем што се тол’ко нервираш, Ђорђе. Поцепаће их наши јунаци к’о Младен сланину.”

– “Хајд’ у пизду материну, сад ме насмеја право.” кроз смех ће вожд. “Ма нервирам се… зашто – ставио сам педес’ дуката на овог Стеву бећара да ће да побије више од двадес’ и шес’ и по’ Турака, а данас му нешто слабо иде војевање.”

– “Ау! Ниси треб’о то да играш, црни Ђорђе.”, одма’ му рече Јаков.

– “Што, море? Па у форми је још од самог почетка буне.”, погледа га вожд сав зачуђен.

– “Повредио се ‘номад кад је Хафис-паша навалио на њихову чету. Једва стоји на леву ногу.”, објасни војвода Јаков апсолутно стручно као Горчин Стојановић.

– “Ма шта велиш? Како то нисам знао, о јеб’о ме коњ!”, раздера се Црни Ђорђе громогласно. “Ех да сам знао, не би’ га ни луд ставио на ‘артију.”

– “Ја ти предлажем, ако дозволиш, да не гледаш то више. Само џаба кидаш живац. Ја сам неки дан узео лепе новце, а нисам никако глед’о шта се дешава. Тако се ваља.”, мудро му даде савет Јаков. Свака му је ка’ Горчинова.

– “Којекуде, хајд’ да пробам. Можда ми се тако боље посрећи. Даће Бог!”, понада се вожд да можда ипак није све изгубљено.

– “Него да опалимо ми партију шаха?”, предложи војвода ноншалантно.

– “Ма да, бре! Таман да убијемо време док они не заврше.”, трљајући руке сложи се вожд.

– “‘Оћеш црне или беле?”

– “Чекај, ти Црног Ђорђа питаш да л’ хоће црне ил’ беле?”, приупита вожд војводу гледајући га као крава мртво теле.

После само 5 минута војвода Јаков направи шах-шех. Црни Ђорђе тад обори све фигуре, преломи таблу о колено, те узе белог краља, стави га на пањ и осече му главу.

– “Шах-мат.” вели он Јакову, те опет узе дурбин и отвори прозор.