Земљуша, прашинарка. Окорели вид љане, у основи обична крезава брашњара, намазана златним нијансама које додатно руже њену примитивну појаву. Одликују је нишањење у правцу најзајебаних мета и нереално мишљење о сопственом постојању.
Тупог погледа, кметовских црта лица и поганог језика. Кћер њу примитивса, или плод односа између приплодног вепра и касирке из самопослуге “Горица”, смрад и трулеж који се крије испод њене шкољке, не успевају да угуше ни сви ти парфеми, ђинђуве и миришљаве амајлије. Сваким гестом и удисајем сере енормну количину најштрокавијих гована по идеалу жене.
Све да никада ниси имао девојку, уколико те примети са таквом, мајка би ти најрадије гневом надахнутим шамаром преко фаце одрадила вазектомију и изазвала карцином тестиса, док би те ћале избацио напоље, тако му циганске круне из Барија.
Е, кево, Марија и ја завршили са јебачином па сад идемо да сунемо шину дса и неку флајку Међеђе крви.
– Океј, само обуци ту дебелу јакну, хладно је, и немој више да си ми доводио у кућу овакве раштимоване љанчестерке, да ти не бих почупала сва она говна око компјутера и скотрљала их у Раковицу.
Важи, ако будеш ишла до Максија купи ми онај пикант сенф, знаш да само у њега умачем виршлу. Ћао!
– Ћао пиле мајкино!
Preuzeto sa http://vukajlija.com