Prejeftino pivo od 40 kinti. Konačni sporazum industije piva sa prosečnom srpskom jetrom. Kao u Miloševićevo vreme, ima da se ima za pivo da ga jebeš.
Čoveče, vopi 40 dinsa, znači za 200 sam morka a sa 400 ima da mi je TATABANJA!
Preuzeto sa https://vukajlija.com
Foliranje nabeđene javne ličnosti koja jedva čeka da je novinar priupita o njenoj „svetinji“.
-Juče ste se porodili. Šta je majčinstvo unelo u vaš živoT?
-Nemojte o privatnim stvarima, molim vas!! Porodica mi je svetinja.
-Majčinstvo privatna stvar?! Pa koliko je majki na ovoj planeti!? Samo opušteno, kao kada ste na kafi sa prijateljicama. Fanovi su željni informacija o vama.
-Pa dobro….ipak je vaš časopis korektan. Znala sam da sam majka čim sam se probudila iz anestezije: visila mi je koža na stomaku. Morala sam da pozovem hirurga da proveri kako je ušio ranu. Znate, ne želim falte na svom stomaku. Potom sam se našminkala za selfi, stavila sve na duštvene mreže…i to je to! Brojim lajkove. Majčinstvo je veličanstven osećaj. To ženu potpuno preobrati.
Inače, majčinstvo me smirilo. Ne mislim više na koncerte i nove projekte. Muž i ja smo smislili da mi kupi jaguara na poklon čim izadjem iz bolnice. Verovatno će biti roze jer sam rodila devojčicu!
-Da li možemo da dobijemo vašu zajedničku fotografiju sa prinovom?
-Sa čim?
-Vi i vaša ćerka.
-Može, pod uslovom da bude na naslovnoj strani. Pa taman da i ja vidim svoju ćerku. Samo…. moraćete bebu sa ledja da slikate. Znate, porodica mi je svetinja!
Preuzeto sa https://vukajlija.com
Odraz milostivog raspoloženja samozvanog cenzora na Vukajliji. Dok moderatori odabiraju definicije, cenzor ih klikom svoga miša odobrava. Ponekad, ako je definicija kilometarska, u stanju je svojim plusom da nagradi sam trud, bez detaljnog razabiranja nečijih najtananijih misli, iznesenih u definiciji kao na tacni.
Sedi u smeđoj kožnoj fotelji u svojoj kancelariji. Ona je u predratnoj zgradi. Zidovi su prilično debeli i jako je ugodno. Klima uređaj mu ne treba. Uzima nož za ovtaranje koverata i počinje otvarati jednu malu, ali dosta ispunjenu kovertu.
– Možda sada ovo ne bi trebalo ni da čitam. Proslediću pozitivan odgovor Vukajliji. Jadnik se sigurno mnogo potrudio.
Ostavlja kovertu i nastavlja da izučava indonežanski ustav sa početka dvadesetog veka.
Preuzeto sa https://vukajlija.com
Ултралатив придева „добар“. Истовремено и ултралатив придева „лош“. Једноставно, кад је нешто „убер екстремно“, то је онда криминал.
-Матори, ш’о сам уз’о гиље, ‘талијанке, тријес’ сомa динкића, криминал како су добре!
———————————————————————-
-Тебрекс, како онај Ђуле ван Гог лоше пева, вришти к’о да жени брата! Криминал!
Preuzeto sa https://vukajlija.com
Отрцана, нимало елоквентна, још мање примјерена констатација коју добијате од околине у тренуцима када вам је тешко и баш онда када сте запели о неку преграду која вам се у тим тренуцима чини већом од Ајфелове куле, гледано из перспективе српског студента с почетка 20 вијека на школовању у далеком нам Паризу. Еквивалент ономе – „Шта тебе боли курац, ти имаш тетку у Њемачкој“. Баш у тренуцима када ти се чини да ти се свијет руши као зграде у Индији на земљотресу од једва пешес Меркала, појави ти се неки паметњаковић, који као вјерује у твоје способности извлачења из гована вишеструко више него ти.
Својим чврстим ставом и кобајаги вјеровањем у тебе, показује врхунац сопствене безидејности да те утјеши и пружи било какву наду да ће бити боље. О некој већој помоћи моћеш само и да сањаш, јер ријечи које си му управо упутио су само ушетале у малу шупљину звану ухо, благо зазвониле о бубну опну и изгубиле се негдје у предјелима узенгије или чекића. О доласку до мозга и разумјевању твоје тренутне ситуације, излишно је говорити.
– Ало куме, ђе си, шта има?
– …ти си Моћо, има л’ те на овој кугли земаљској?
– А ту сам, јебо ме онај ко ме направи. Јебига, саћу да ти причам, свашта ми се издешавало у протеклих седам дана, не знам ђе ми је глава ако ми вјерујеш.
– Ајде реци кумашине шта те мучи ако можемо како да помогнемо!
– Ма пусти, Јадранка ми завршила у болници, добила нешто на плућа, мени се покренуо чир, и на све то онај мој мамлаз слупо голфа горе на Јовиној кривини, мамицу му јебем алкохоличарску, срећа макар па њему ништа није било…
– Аууу куме откуд све то јеботе?!
-…а плате нема већ три мјесеца, не знам шта ћу од себе, нема кога да питам да ми да шта цање да се скрпим…
– Не знам куме, тешка времена су дошла.
– …па реко дал би ти мого како да се отвориш за нешто.
– Знаш како куме, не бринем се ја за тебе. Ти се увијек некако извучеш и нађеш начин да то ријешиш.
– Дај куме, помагај молим те!
– Нешто крчи…ту ту…ту ту…ту ту.
Preuzeto sa https://vukajlija.com
Можда најнепријатнији осећај који постоји. Колико год физички болови деловали страшно, ово стање психе је толико тешко да би физички било неподношљиво. Скуп свих непријатности и нелагодности на једном месту, у истом тренутку. Истовремени осећај туге, очаја, љутње, беса, страха, неверице, немоћи, шока, панике… најчешће услед нечијег физичког недостатка или неког непријатног или страшног догађаја.
Нпр. када кроз прозор аутобуса видиш момка од 20 и нешто без једне ноге; када видиш човека који је рођен без једне стране лица, тј. ока; или девојку којој је једна страна лица нормална, а друга виси као да је мртва; кад видиш васпитачицу из Дома за незбринуту децу која са тешком муком објашњава детету са Дауновим синдромом да морају да се врате у зграду дома; када те у супермаркету потпуно непокретна девојка у колицима замоли да јој додаш пар артикала са рафа и да јој из џепа извадиш паре да плати; када налетиш на вапај људи којима је за лечење од тешке болести потребна сума новца коју ти не може да зарадиш ни за 10 година рада; када на преглед ког лекара специјалисте пре тебе дође дете од 3 године коме мора се одстрани неки део тела захваћен тумором. Почињеш да сумњаш у све што знаш, сумњаш истовремено и у Бога, и у Дарвинову теорију. Питаш се како је Бог створио човека по лику својему, а лице некога може да изгледа тако језиво. Питаш се како смо ми по Дарвиновој теорији највиши облик живота, крај ланца еволуције, а ето, обичне морске звезде могу да регенеришу одсечене краке, а људи не могу ногу, руку, око, кичму или како не могу да регенеришу болесне органе.
И плаче ти се, и вришти ти се, и урла ти се, дође ти да побегнеш негде далеко од људи, да трчиш док се не онесвестиш од умора, да би можда тако заборавио оно што си видео; на тренутак ти кроз главу прође помисао шта би било да у кожи те несрећне особе; најцрње могуће мисли ти се роје по глави. Мишићи ти се грче, ноге ти се одсеку, срце лупа јаче, почињеш да се гушиш, одједном осећаш огромни налет нелагодности који те тера да вичеш из све снаге. У теби све јечи, али се тај одјек не чује као да је неко на твоје гласне жице ставио звучну изолацију. Стоји ти кнедла у грлу, свака реч остаје на уснама, чак ни сузе ти не иду него као да стоје само да ти мало пецкају очи и још више појачавају непријатност. Нема ничега осим гласне тишине.
И после неколико десетина секунди када прође први талас нелагодности, кад прогуташ кнедлу која ти је стајала у грлу, дубоко уздахнеш и само ти се отме једно тихо: „Јебига…“, док настављаш даље поражен чињеницом да је теби уствари још и добро.
Preuzeto sa https://vukajlija.com
Svako jebeno mesto u Bosni. Poslednja reč Ivana Zeljkovića još se čeka.
*blaženi osmeh* – Eee, a na Romaniji…ček’, jez bio ti nekad na Romaniji?
– Pa nisam, nisam bio na Romaniji.
– Nikad?!
– …
– Auu…a za Fojnicu jes’ čuo?
– Nisam, čika Svakidrugibosanackogupoznamprofesorgeografije, ovaj taste!
– Eto ti sad…a Gvozno, Gvozno znaš ‘de je?
– Pa…
– Auuuuuuu zetee! Pa jes’ ti bio kade ubosni?
– Pa jednom.
– A đez’ bio?
– U Sarajevu.
– U kom?
– Pa..kontam u onom drugom.
– E, kad sam znao *čelodlan*
Preuzeto sa https://vukajlija.com
Неки мали, квази покрет, сличан земљотресићу од 2 рихтера. Мада га наивни доживљавају као буђење.
У Србији влада таква апатија да једино земљотресина од 10 рихтера може потпуно да нас пробуди.
– Тебра, студенти Филозофског ће блокирати центар града. Траже да се смање школарине за 20%.
– То је то! Србија се буди! Ускоро ће бити промена.
Preuzeto sa https://vukajlija.com
Epitet najmanjeg značenja u svom opsegu. Subjekat nije ni pametan, ni snalažljiv, samo povremeno nađe dobro rešenje i izvuče ne baš zanemarljivu korist.
Prazna soba, dva aktera, neplanirana situacija, jedna bezvoljna osoba, druga željna značajnog trenutka.
-Mislim da ovo ne treba da se dešava.
-Samo popunjavamo vreme.
-Vrh ako je ta..
Dovitljivo joj je stavio ruku u gaće i nežno napipao himen.
Preuzeto sa https://vukajlija.com
Одличан начин да некоме кажете да је управо изговорио невиђену глупост. Код особе којој је ово упућено створиће такозвани „бедара“ осећај и жељу да врати време уназад пар минута.
Изрека може да се преформулише и за интернет популацију и да се уместо „ћутиш“ убаци „не напишеш ништа“.
-Брате, мени никако није јасно зашто се људи жале како су лоше живели деведесетих…
-Сине, управо си пропустио одличну шансу да ништа не кажеш, боље да си ћутао.
Preuzeto sa https://vukajlija.com