Отрцана, нимало елоквентна, још мање примјерена констатација коју добијате од околине у тренуцима када вам је тешко и баш онда када сте запели о неку преграду која вам се у тим тренуцима чини већом од Ајфелове куле, гледано из перспективе српског студента с почетка 20 вијека на школовању у далеком нам Паризу. Еквивалент ономе – “Шта тебе боли курац, ти имаш тетку у Њемачкој”. Баш у тренуцима када ти се чини да ти се свијет руши као зграде у Индији на земљотресу од једва пешес Меркала, појави ти се неки паметњаковић, који као вјерује у твоје способности извлачења из гована вишеструко више него ти.
Својим чврстим ставом и кобајаги вјеровањем у тебе, показује врхунац сопствене безидејности да те утјеши и пружи било какву наду да ће бити боље. О некој већој помоћи моћеш само и да сањаш, јер ријечи које си му управо упутио су само ушетале у малу шупљину звану ухо, благо зазвониле о бубну опну и изгубиле се негдје у предјелима узенгије или чекића. О доласку до мозга и разумјевању твоје тренутне ситуације, излишно је говорити.
– Ало куме, ђе си, шта има?
– …ти си Моћо, има л’ те на овој кугли земаљској?
– А ту сам, јебо ме онај ко ме направи. Јебига, саћу да ти причам, свашта ми се издешавало у протеклих седам дана, не знам ђе ми је глава ако ми вјерујеш.
– Ајде реци кумашине шта те мучи ако можемо како да помогнемо!
– Ма пусти, Јадранка ми завршила у болници, добила нешто на плућа, мени се покренуо чир, и на све то онај мој мамлаз слупо голфа горе на Јовиној кривини, мамицу му јебем алкохоличарску, срећа макар па њему ништа није било…
– Аууу куме откуд све то јеботе?!
-…а плате нема већ три мјесеца, не знам шта ћу од себе, нема кога да питам да ми да шта цање да се скрпим…
– Не знам куме, тешка времена су дошла.
– …па реко дал би ти мого како да се отвориш за нешто.
– Знаш како куме, не бринем се ја за тебе. Ти се увијек некако извучеш и нађеш начин да то ријешиш.
– Дај куме, помагај молим те!
– Нешто крчи…ту ту…ту ту…ту ту.
Preuzeto sa https://vukajlija.com