– Je l’ imaš nešto?

– Suša, brate. Večeras smo na klupi.

– Neeee, ne verujem! Pa jebote! Kako ćemo da gledamo Evroviziju strejt? Daj zovi još nekog!

– Ma zvao sam Caneta, zvao sam Pecu, zvao sam Ćomija, zvao sam i Ukija, on uvek ima muše – i kod njega ništa! Jebote, čak sam na kraju sišao u narkić i izblejao tamo čuku vremena s kerom – pusto ko u Čumićevom. Jedino još da uzmem uidža tablu da pitam pokojnog Marlija.

– Ma daaaj, ti si stari rastaman, garant imaš neki kšte negde!

– Jedino da okrenem tastaturu, pa da vidimo šta ispadne…

– Šta, nisi?

– Pa jebiga, shvati me, čuvao sam za imrdžensi…

– Uganuo sam zglob na nozi. Mislim da će mi trebati, da prostiš, štap.

– Hoću da zalijem cveče danas. Znas li gde je, da prostiš, crevo?

– Kako ste putovali? Joj, ne pitaj! Loš put strašno…Velike su vam, da prostiš, rupe.

– …To je onaj svetac što je, da prostiš, izvadio mač.

– …I publika se, da prostiš, digla.

– …I tu pukne ventil i celog me, da prostiš, isprska.

Треба да се нађем са неким цавама у Згрчимтимиленка, а ја нем`појма где је то.

– Последњи поздрав нашем драгом примаријусу доктору Милутину (Милисава) Чоњагићу. Поштовани примаријус-докторе, не знамо како ћемо наставити живот без тако великог стручњака и човека. Неутешна супруга са децом.

– Последњи поздрав нашем никад прежаљеном сину, доктору ветеринарске медицине Стратимиру Шабановићу који нас је јуче изненада напустио у 32-ој години живота. Неутешни мама Госпава и тата Лабуд, доктор специјалиста кардиологије, са многобројном родбином из Париза, Љубљане и Лозане.

– Последњи поздрав Радоју Свршићу, генерал пуковнику у пензији и дипломираном правнику. Вечито ожалошћени, брат, доктор стоматологије Благоје Свршић и сестра, виша медицинска сестра Олгица Свршић-Вјештица са породицом из Минхена.

– Последњи поздрав драгој Љовисни од тетке Виде са Флориде.

*Ради примера, писаћу као да се обраћам читаоцу*

Отишао си на свадбу рођака Стипе. Није твој рођак, него је од оне твоје калабештије Шокачке. Никада га ниси волео, нервирао те је, али ако не одеш, ова твоја Шокица ти ич неће дати вечерас, а теби је баш притерало. Добро, можда неће бити толико лоше..неће курац, знаш какви су, све што они воле, ти мрзиш, почевши од оних малих колачића до опсесије Звонком Бобаном, ал’ ајде, седнеш у свој Пежо па у Лијепу њихову. Све је океј, равно, јебеш га, такво ли је. Ниђе планине, све неке шаховске табле наоколо, а шахиста ни за рч! Никада ти то није било јасно, али добро, такав је народ тамо, канда.

Долазиш у Загреб. Мали град, сви се знају. Долазиш код рође Стипета и трудиш се као луд да не причаш стереотипно, све време се цепајући унутра док слушаш кајкавштину. "Као да сам у "Курсаџијама", мислиш се, само чекаш да искочи Албанац да- и ето га. Пријатељ породице, Тахир Фљамури, честити предузетник из Задра, дошао мало код пријатеља у Загреб, на свадбу и довео ужу фамилију, који су сасвим културно заузели своја места у она четири реда. Наравно, Тахир је љута католичина и свињетину тамани, само понекад прави паузе од месец дана. Канда му рекао лекар. Јес’, наравно.

Почињу да доносе ‘рану. "Ух, добро је, барем ће се наједем!", ти мислиш, ал’ ‘оћеш, прц бапарац! Све неки плодови мора, неки зелениш, неке сардине. "То је све из нашег липог Јандрана!", повика Стипе, очигледно подјебавајући тебе. Добро, боли те пенис, ти ћеш општити вечерас, а он мора да трпи ону његову што се последни пут дала кад су Швабе посетиле Загреб ’41. Муљаш ту њихову зељанију и њи’ове рибе, јебале их рибе, где је сланина?

Преживиш некако и то, кад онда крене музика, пардон, глазба. Глазба је крајње културна. Све неке тамбуре. "Где тамбуре, јебале их тамбуре!", мислиш се. Цео живот слушаш тамбуре у Срему, сада би и ови да те јебу у здрав мозак. Мисли на награду. Узеће се ова његова мала, па онда кући. Мала не личи ни на шта, дебела, благо ружњикава, али, како си чуо, барем прави добра печења, појавише прасећину. Младожења Омер, убоги Бошњак из Зенице, који је нашао праву љубав када је пре 3.5 месеци ишао у Загреб да ради на грађевини потпуно легално. Љубав је чудна ствар, па да му јебеш матер.

Онда младин отац крене да распреда о својој породици, онда младожењин отац, Муфтазир, крене о својој, па нека бошњачко-хрватска братства, па српска агресија, па курци, па палци. Ти једеш ону сланину што си понео, мајке им га, има барем да једеш неку ‘рану на овој свадби, па дабогда цркли сви одреда! Не зато што си националистички шовиниста патриотских наклоности, него зато што си гладан, а ови као да су кувар узели од Диогена!

То траје. Траје целу ноћ. Добро, не целу ноћ, али теби се чини да је цела ноћ! Мрзи те више да живиш. Шта више, одлучио си да више не живиш. Јесте ова твоја добра риба, али ништа није вредно овога. Устајеш, намешташ шајкачу, и громогласно викнеш:" Глазба, некај од Радише Урошевића!"

Следеће чега се сећаш је како биваш искултуриран толико да следећих тисућу година нећеш моћи да неовисно једеш, али боли те уво. Тачније, не само уво, али опет…

– Treba mi para?

– Što?

– Moram da platim sudske troškove i odštetu. Hoće da me bace na robiju.

– Uf! Baš su ti stali nogom na gaće.

– Jel to tvoja žena bere kukuruze ručno.

– Da.

– Moja bi se razvela od mene.

– I moja bi od mene, ali stao sam joj nogom na gaće. Posvađo sam je sa roditeljima za njihovu slavu.

– Uf majstore.

– Matori bio sam kod Ljube Belog Vrača i kaže mi da mi je ovo probadanje u stomaku za koje mi lekari tvrde da je na nervnoj bazi ustvari rana koju sam zadobio u prošlom životu, dok sam vodio svoju vojsku u osvajanje Egipta ili Sirije. Nije baš siguran. Uglavnom kaže mi da sam bio veliki vojskovođa, a znam da jesam jer imam te liderske kvalitete i sada u sebi. Tačno sam znao i pre nego što mi je rekao.

– E baš šteta što si u ovom životu vozač đubretarskog kamiona pa liderske kvalitete možeš da vežbaš samo na romulanskim jedriličarima, ali oni kažu da si pravi Napoleon i da imaju veliko poštovanje prema tvojim taktičkim sposobnostima da odrediš koji kontejneri treba prvo da se istrese. Ajde sikter bre, svi ste vi bili nešto do jaja u prošlom životu.

—————————————————————————————————-

– Znaš mnogo sam se bavila prošlim životima i čitala o tome. Pronašla sam šta sam ja bila u prošlom životu. Bila sam čuvena dvorska lepotica na dvoru Marije Terzije i svi Prinčevi, Grofovi, Vojvode i uopšte plemići su se lomili oko toga koga ću da izaberem. Na kraju sam izabrala Prestolonaslednika ali jedna ljubomorna dvorska dama mi je zatrovala večeru i tako me ubila. Zato i sada u ovom životu ne volim da večeram.

– E baš šteta što sada radiš kao kurva u Picin-parku, a ovih deset evra ti nisam dao da mi pričaš o prošlom životu, nego da mi baciš blajv na brzaka i da bežim odavde, ovaj kontejner užasno smrdi i ubija mi sve više želju za tim. Ćuti i puši.