Слика на коју нисмо превише поносни. Обично је то слика са журке где си се дислоцирао од алкохола па си представљао омиљен предмет сликања неког штребера који је једва чекао да се сутра отрезниш да би ти скакако по лобањи. Такође то могу бити и слике са личних докумената које датирају из времена док си оргијао по журкама и чекао кућу на аутопуту да наиђе са кључевима у рукама. На тим сликама изгледаш ко Писац еротске поезије или фан неког метал бенда. У неким случајевима се деси да људи на тим сликама изгледају нормално али их у међувремену задесе корените промене у животу. У жељи да се избегне дискутовање о разлозима промена ( секс, дрога, алкохол ) користи се реченица из наслова, тј баца се копље на време као главног кривца.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Pali. Ni najmanje mi nisi zanimljiv, smaraš. Mršći.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Симболичан отклон од свега. Зидање баријере од свијета који те је упропастио. Потез којим дајеш до знања свом уму да си се предао. Склопићеш очи и чекати да се деси оно што мора. Сам. Помирен. Тих… Склопљених очију.

Зашто мртвацу затварају очи? Јер му је све једно. Тамо гдје он путује, ништа се не добија на лијепе очи. Мада, мање је језив са капцима преко јабучица. Нама. Њему је све једно, рекох.

Онај ко те гони не хаје за твоје муке. Било да је у питању жив човјек, било да је у питању онај у твојој глави. Борићеш се дакако. Сви се боримо. Неко до краја живота. И онда изгубиш. Од кога? Лоше мислиш. Смрт је побједа. Нема мука јел де?

Склапање очију је побједа. Симболична смрт. Само, склопљених очију можеш умријети милион пута. И сваки пут побиједити. Оног тренутка кад докажеш себи да више ништа није важно, да могу да ти ураде шта пожеле, побиједићеш. Себе. Њих. Постаће небитан онај коме дугујеш. Нека дође, нек ти поломи прсте. Може. Нећеш марити за звјери које ти походе снове. Нека дођу, нек те престраве. На крају крајева, умро си. Шта могу да ураде мртвом човјеку?

Умро си. Склопио очи. Сад иде финта. Научена из видео игрица. Проста. Отвори очи. Прогледај. Родио си се. По милионити пут рођен опет видиш свјетлост. Чујеш звук. Осјећаш мирис. Умро си а ниси сатрунуо, родио си се а не ниси усрао пелене.

Видиш, магија.

А сад склопи очи, предај им се. Па се опет роди и радуј се, јер живот је радост. Дар. Само је некада тешко, зато учи финте да га зајебеш. Као Џорџ Бест мутаве бекове.

Бест је јебао живот.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Pitanje koje se u ovoj ili sličnoj formi postavlja skoro uvek kada neko okači reakciju ili poster sa pornićarkom.

Interesantno, odgovor uglavnom ne kasni više od trideset sekundi.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Izraz koji govori da je nešto maksimalno.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Tako zovemo ono govno na vrhu pertle.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Stepen zastupljenosti pederskih (gej) karakteristika nekoga/nečega u datom okruženju u odredjenom trenutku.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Cви они који на бини стоје иза Борисава Ђорђевића, познатијег ширим народним масама као велики, недостижни, ултрасрбин, Бора Чорба. За већину оних који се изјашњавају као обожаваоци „Рибље чорбе“ потпуно непознати, мистериозни и, на крају крајева, небитни људи, јер свако може да лупа у гитару али да пева као Бора – никад. Музичари који су дали немерљив допринос музици бенда, готово једнак као и поменути фронтмен, а који за то нису добили никакав кредит. Такође, музичари који су свој таленат и умеће ставили у службу човека који је њихов хард рок бенд годинама посељачивао и на крају га претворио у облик који има данас, када је просто срамота изговорити да „Рибља чорба“ и хард рок имају нешто заједничко. Најзад, музичари који су свесни да је њихово време одавно прошло и да више немају енергије да нешто промене. Уосталом, и једини разлог зашто и даље стоје иза Боре Чорбе.

Мирослав Миша Алексић – Басиста, оснивач бенда. Рођен и одрастао у центру Београда, имао приступ страним рокенрол плочама када Југославија није знала шта је грамофон. Седамдесетих провео неко време у Америци, присуствовао концерту „Лед Цепелина“. По повратку у земљу, обогаћен искуствима, основао хард рок бенд „Ес-о-ес“ (који ће, након што им се Ђорђевић придружи, променити име у, шта друго, „Рибља чорба“).

Мирослав Вицко Милатовић – Бубњар, један од оснивача, поред Алексића. Јако млад, вођен звуком „Блек сабата“, започео каријеру у хеви метал бенду „Борн“ а након распада се прикључио Алексићу. Једини који је покушавао донекле да испољи свој таленат пројектима са стране, али су сви прошли незапажено, у сенци матичног бенда.

Видоја Џинџер Божиновић – Гитариста, бенду се прикључио након што је Бајага, свестан да ће целог живота ћутати и свирати акорде онако како му Бора нареди, напустио бенд. Рођени брат великог Зорана Божиновића из прогресивне „Поп машине“. Свирао у хард рок супер групи, „Рок машина“ и „Дах“-у. Човек који вероватно ни данас не верује шта свира и шта га је снашло.

Никола Зорић – Клавијатуриста, једини у бенду музички образован, није ни био рођен када је бенд основан. Човек који се, након последњег великог концерта „Рибље чорбе“ у Арени 2013, још увек пита шта ради са својим животом. Њега и његов соло бенд, са којим је наступао као предгрупа, публика је извиждала и негодовањем отерала са бине, јер га нико није препознао.

Да, ово су људи који свирају „пао сам у севдах ко шљива у говно“, „празилук ми из дупета вири“, „зашто увек курцу свирам“ и још сијасет других „хард рок“ песама и који би, да су могли да виде шта ће данас настати од њих, извршили харакири још ’85.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Lekar koji ti ga gleda s podrugljivanjem,dira ti ga s’ gađenjem,a onda ti to još i naplati kao da ti ga je zadovoljijo.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Natpis koji vas može dočekati kad ulazite u neko manje mesto.

Meštani su zapostavljeni i usamljeni. Sve vlade su oguglale na njihove apele da se izgradi put, da se popravi krov na školi, da se uvede bilo kakva autobuska linija. Apele redovno potpisuje šaka ljudi kojima je prosečna starost pozamašna. Država oseća da će i to da utihne i ima sad preča posla.

Pre nekih tridesetak godina, postojalo je sve : škola je bila tesna, seoska prodavnica snabdevena, dva puta nedeljno je dolazio i doktor u ambulantu, bila je jedna fabrika, malo dalje još nekoliko.

Država je tu malu fabriku odavno stavila u nekakvu „privatizaciju“, a iz one dve obližnje „radnici“ uredno istrčavaju da put ili prugu kad god prođe više od pola godine poslednjeg „obećanja“ u vezi isplate „preostalih zarada“.

Bavili bi se oni seoskim turizmom kad bi turisti bili ptice pa da dolete same; sadili bi oni nešto na svojim imanjima kad bi postojala stabilna „agrarna politika“; gajili bi stoku kad bi imali sa čim da je hrane….tako oni kažu.

Mi tu vest čujemo i zaboravimo.

Doviđenja Tri pizde materine.

Preuzeto sa http://vukajlija.com