Old skul svetinja matoraca 60-tih i 70-tih. Sve im diraj, ali Radio Luxemburg, Mileta Lojpura i naravno Džaju, ne nikako. Ne spominji.
– Eeeeeeeeeeeeee, kad sam ja slušao Stounse na Radio Luxemburgu…
– Au kevo, šta mu je, opet se nacirko?
– Pusti ga, sad smo došli sa slave. Izigravao je Tozovca celo veče, pa mu treba ventil…
Preuzeto sa https://vukajlija.com
Nakon što voditelj to izgovori, radi očuvanja mentalnog zdravlja bi trebalo urediti da se TV automatski ugasi na sat – dva.
– Ženo, gasi TV sad sledi obraćanje.
– Čije? Šta?
– More gasi ga ili ja skačem kroz prozor!!
– Neka, promeniću kanal.
– Skočiću.
Preuzeto sa https://vukajlija.com
Ono kad bilder ima jako malu glavu.
Preuzeto sa https://vukajlija.com
Sinonim za majku svih najeba. Danonoćno crkavanje od posla za nešto minimalno.
Izraz se pojavio u zadnje vreme posle navike vrlih nam vlasti da se asfaltira samo, jedino i isključivo pred izbore. Ranije se zeznu, pa opale koji asfaltić i u toku godine, ali sad se dešava da namerno obustave sve radove do pred izbore. Tako da se dešava da 11 meseci putari bukvalno ništa ne rade, a onda u par dana pred glasanje ih pošalju da bukvalno lete i asfaltiraju sve živo što dotad obilaze. A većina radnika koji asfaltira je na minimalcu svejedno… Onda, naravno, i ne mogu da stignu sve da urade…
Ekstremniji primer je Aleksinac gde je jedna ulica u centru grada stajala neasfaltirana par dana kraće od pune godine jer su čekali izbore…
E sad… Ako u međuvremenu bukvalno vozila propadaju u zemlju, šta da se radi…
Preuzeto sa https://vukajlija.com
Klasično jebanje sa dokumentacijom u opštini. Niko ne može da jebe kao opština, jebali ih papiri da ih jebu.
D.M. Palma:
– Decxko, izopšten si iz naše opštine, da ne kažem da si ga izduvao!
Preuzeto sa https://vukajlija.com
Svakodnevna bračna podjebavanja.
– Šta si udrkana tako?
– Ma ništa, posvađala sam se s mužem.
– Jel nešto ozbiljno?
– Ma jok! Redovan seks, rekao mi da sam debela! Onda sam ja njemu oplela po porodici…
Preuzeto sa https://vukajlija.com
Стари назив Срба са јужне стране Саве и Дунава за Србе махом из данашње Војводине. Наиме, још од Арсенија III Црнојевића када се велики број Србаља преселио из наше дивне земље коју је харао и злостављао Турчин у земљу где су злостављали Шваба и Маџар, Срби из Пашалука су оне из Монархије почели звати пречанима. Јер су преко, логично.
Али, Срби не би били Срби када не би били завађени. Пречанин је аутоматски био квази-Србин јер није из старе српске свете земље за коју су крв дали свети кнез Лазар, Стефан Немања итд. Јесте пореклом, али није живео ту. Он је био само аустријски сужањ, напрафемисани фићфирић који отеже кад прича и изговара разне германизме и хунгаризме, уместо као сваки прави Србин турцизме који уопште није био роб, него само неповлашћен слој који је, истина, трпео најјачи зулум на свету.
А пречанима је много пуцао курац. И сами себе су тако називали понекад. Они су јебали Украјинке које нису морали да увозе јер су већ биле ту, јели словачки кулен и мирна Бачка! …и Срем и Банат.
Срби у Војводини су све до Другог светског рата били велики Срби, а онда тек касније настаје идеја о сепаратизму. Постоје легенде да су почели да их кују они најокорелији пречани који никада нису волели Србијанце а верује се да је на челу масонског пречанског лобија био велики мајстор, слободни пречанин Чанак.
1805. године у Смедереву:
Прота Матеја: Ђоко, дошао неки Иван Југовић да те види.
Карађорђе: Шта ‘оће, коекуде?
Прота Матеја: Дошл’о вели да ти помогне.
Карађорђе: Набијем га на курац, где је сад долазио кад требам да позирам Вишњићу за песму… ‘Ајде уведи га.
Иван Југовић: Добар дан желим, госн Петровићу, моје име је Иван Југовић, долазим из Сомбора, ја сам шкаф и желио сам…
Карађорђе: Шта море?
Иван Југовић: Шкаф.
Карађорђе: Причај сербски, Југовићу мамин тићу.
Иван Југовић: Па сад не знам како ви овди то зовете, ми код нас то кажемо шкаф… Ја сам права учио.
Карађорђе: Добро, коекуде, није сад то толико ни битно… Реци ти мени, голубе, што с’ ти дош’о?
Иван Југовић: Па знате та ја сам хтео да вам помогнем око вођења ове наше нове младе државе. Ви сад као Српски пашалук тражите аутономију, то се сад прича по Јевропи, па сам ја хтео да вас уведем у неке тековине модерних држава и како уопште треба да изгледа државни апарат који…
Карађорђе: Је ли, Мато, шта прича овај?
Прота Матеја: Немам појма… Пречанска посла.
Карађорђе: Је ли, пречанине, хоћеш ти мени да кажеш шта хоћеш или ја да подмазујем колац?
Иван Југовић: Па ја, овај… Ја сам дош’о да Вама служим, кнеже над кнезовима!
Карађорђе: Хехе тако те волим. Е јес’ вас воспит’о Шваба свака му част! Ево овако ћемо: ти ћеш, коекуде, да будеш овде секретар од овог нашег Правитељствујушчег совјета, ви што сте учили школе се разумете у та писанија. Имаш социјално, топли оброк, стаж, све, знаш како је, државна фирма…
И да, не треба да ти напомињем да много волим маџарске кобасице и бермут, коекуде, то се подразумева ако хоћеш пос’о…
Preuzeto sa https://vukajlija.com
Увиђаван, љубазан. Говори мирно, са покровитељским осмехом и погледом који улива безгранично поверење.
Све разуме, све схвата, са свим се слаже. Његова саосећајност нема граница.
И гази преко живих људи.
Кафеџија конобарици:
– А јел сине, а де си ти јуче на посо?
Она, запрепашћено:
– Али, чика Љубо, па прекјуче сам мајку сахранила! Па и ви сте били…
– Знам, сине, знам. И бијо сам. И нек јој је лака земља. Ама, сине, то мене не врши посо. Нема плате за јуче. И немој више тако, кад те моли твој чика Љуба…
Preuzeto sa https://vukajlija.com
Кап која је прелила чашу.
Preuzeto sa https://vukajlija.com
Тражити ствар на свом месту.
– Мајсторе, где нам је кључ 10?
– Милојице, где је Инзаги?
– У офсајду.
– Дабоме, дакле?
– Дакле у сету са осталим кључевима?
– Логично.
Preuzeto sa https://vukajlija.com