На први поглед, све делује идилично, још један плаво-бели фрижидер са утиснутим логом познате индустрије замрзнутих производа у локалној радњи на периферији града.
Такви фрижидери имају своју животну причу. Али, за разлику од оних централних градских сладолеџијских фризова, он никада није имао само једну улогу нити је био онако упицањен заједно са сунцобраном и кантом за омоте, у истим плаво-белим бојама индустрије. Друштво му увек прави картонска кутија смокија која имитира место за одлагање ђубрета. Он никад није закључан, јер нема ко да украде од локалних пијанаца што блеје испред и верно стражаре. Цигани се не рачунају, мањак одлази на отпис. Он је и астал на који се редовно каче пакле цигара, обриси са дна пивских флаша, прашњави лактови уморних физикалаца када се враћају са штеле док отварају апатинца 0,6. И наравно, у том фрижидеру нису само сладоледи. Ту се хладе пива, киселе, кока-коле, смрзнуто поврће и мешавине, чоколаде, наполитанке, а од сладолеџијских специјалитета, ту су само они најјефтинији и они најскупљи. Јер они једино и иду. Нема средње класе у жестоким предграђима.
Preuzeto sa https://vukajlija.com