Trenutak u kome individua postaje tragač. Situacija, a i sama osoba, sazreli su dovoljno da se na svetlost dana iznese pitanje koje je toliko dugo, čini se vekovima, dušu izlagalo žeđi gargantuovskih razmera. Pitanje koje ne mora nužno doneti odgovor, ali oslobađanje da.
Ljubio sam usne sa kojih med kaplje,
i sanjive oči gde se čežnja krije,
slušao sam brezu dok jablanu šapće..
kum: Joooj pjesme, kume jel čueš?
kum: Čuem kume, čuem.
Polomicu čaše od kristala
počupaću bokore od lala
otkinu…
kum: Muzika stoj, stani! Jebemu miša, dves godina slušam ovu pesmu, šta su koji kurac jebeni BOKORI ?!
ciga1: Kume dušo, bokor ti dođe nešto kao grm, s tim što je lepo aranžiran i često ima neku religioznu konotaciju.
ciga2: O glup si cigan li si, šta si? To o čemu ti pričaš je ikebana, nikako bokor. E, a bokor nastaje grupisanjem komplementarnih kultura, najčešće ozimih.
ciga3: Da, to bi bio bokor, kada bi bokori bili topijarni polegli četinari, što si ti upravo opisao. A šta su bokori? Pa bokori su od lala. Pa kaže..
Kad već nema snage, moći
da mi vrati dane, noći
kad sam jah’o vranca, ata
sto đerdana trg’o s vrata…
Preuzeto sa https://vukajlija.com