Jedno od poslednjih zadovoljstava gmaza što po zemljici dragoj mili a čovjekom se zove. Ono što, na kraju, u stadiju vegetacije nalik fotosintezi, ostaje; na putu naniže od toplokrvne zveri ka hladnokrvnom memljivcu običnome, rod starac, potklasa starkelja, familija kupusa: nikom potreban. Pa onda, šta će, u jesen, kad su dani sve kraći i približava se ono hladno, a što nije zima, u inače hladovitom dvorištu naći ugao gde još sunce dopire. Tu klimavu klupicu, tu hromi stočić, tu grku kaficu i sladak ratluk, i da se ogreje na sunašcu još jednom dok zlatni lijepi pauk na rame se spušta s mreže vedrih oblaka. A dal će tamo da bude svetlo ili mrak, tko to zna, daj da štrpne grešna duša od ovoga još malo kad se već ovako besplatno deli, dok još ima. Dok svijetla lopta ne zađe iza ružnih, novih, zgrada, samo si kamen koji skuplja toplotu i ništa više, utrnule svesti, i dosta je i dovoljno je, jer davno su grozni vinogradi života digli slatko grojze, tebi, više, van dohvata, ruke. Život prođe kao kratak san, reče Dučić il Hanka Paldum jebem li ga, il beše ljubav, a to mu isto, pa ostade samo privid ovaj slatki, sunčan, slab, kao zlaćana rakija što ugreje i zgusne na čas raštrkanu dušu, pa se brzo sve rasprši u oblake il otkorlja niz donju ulicu sa ostalim jesenjim listovima i prljavštinom prošlih leta. Malo li je na ovu skupoću, jeftinoću života? Šta te sad boli kurac za sve ono što je bilo, što te jelo, što te boli i bolelo, Sunce, ionako, sve, izmiri.
– De si komšija greješ muda malo na toj klupi?
– Hah ma eto izašo malo da uvatim ovo sunce dok je lepo…
– Ma šta on ima da greje nema tu ništa!
– Ahah e nemoj Javorka da ti dođem!
– Kolko beše ti dotera ima sedamdes?
– Sedamdes i treća moj ti.
– Uuu bre pa tu smo mi negde ooo evo ti ga i unuk, de si ti?
– Ma evo me čika Ljubo odo da se drogiram.
– Ako sine, nemoj samo da se drogiraš… Nego el završi tu školu, te fakultete više?
– Pa jesam bre este pili onomad za čast izlapotine jedne… a šta vas dvojica radite grejete muda na tom suncu? Zabole vas, uživate…
– Ma šta ste svi zapeli od jutros za ta muda koj moj više… Javorka!
– Oće te ženimo više da ti zaigramo kolce ja i deda još jednom pa na onaj svet?
– A jes nismo mi te sreće još vi imate piva da poločete i rakije da poližete!
– Eeee meni i tvom dedi ostaje još samo da se grejemo na suncu i da na saranama pričamo bolje on nego ja…(uzdah) Nego ajde bre Mikane de sipaj onu tvoju po jednu, sad ne pijem lekove, šta si se stiso tu…
Preuzeto sa http://vukajlija.com