А траже то стално, кад те заводе у матичне и црквене књиге или ако се курате среће, па си у одељењу са ликом који се исто зове и презива, а професори вас разликују по очевом имену.
Ако си којим случајем водио смеран и просечан породични живот, тојест ниси Тесла, политичар или звезда гранда, те упао у размишљање да ће о твоме постојању говороти само зарасли споменик на ободу градског гробља који си себи за живота подигао, не секирај се.
Постоје шансе да ћеш своме потомку постати средње име, оно кад уђемо у Јевропу па се то буде тражило. И у Америци тако, јел де да има логике?
– Ало, клипане, камо добар дан кад се улази у кафану?
– Д… Добар дан, чико, извините.
– Ма чи“си ти, синовче, кад си тако неваспитан?
– Опростите… Ја сам од Распикућа горе из Марковог засеока.
– Ама, име оца, несрећо!?
– Ранко!
– Што не кажеш да си из честите куће. Твој отац и ја смо зајно насекли шуме за пола Биограда, а кол’ко смо само вина поп’ли и жена повал’ли, ехееее. Слођо, наспидер маломе Ранковом 2 деци лозе.
Preuzeto sa http://vukajlija.com