– Како мој мали?

– Није био у школи три недеље, заушке су опасна бољка, ал’ полако ‘вата бразду.

______________________________________________

– Па шта кажеш, братанац, за нови пос’о? Само да ти ка’ем, исцим’о сам много људи да би ти ту шјео. Немој ме срамотити ту.

– Супер, стрико. Мало ми је теже зато што нисам похађао нека предавања на факс док са м иш’о, ћале обећо диплому за дваес други. Ал’ оно…хватам бразду.Волу ме радници. Само да не смене власт пре него што пустим корење.

– И треба да идеш, и да се више никад не вратиш.. Вараш ме, лажеш, спискала си паре и још ме молиш за опроштај ????!!!!!

– Пре свега, можеш то да назовеш како хоћеш, али ја сам свестрана и одговорна и борим се за себе као Габријела из Очајних Домаћица !!!!

– Једино што је слично је то што си очајна. Знаш где су врата.

—————————————————————————————————–

– Чујем да си кар’о Милицу ?!

– Стварно, значи причала ти ?!!

– Причала је целом крају како си је спавао два минута ахахахах….

– Назови ти то како хоћеш али за мене она је јебана…

– Кретену…

Robine šta to radiš sa ženom mačkom? -GULP!!!

Шофер (пошто их је сачекао колико за две дужине аутобуса): Ајде, ајде, само полако, немојте сад, у финишу, све да упрскате! (Њих двојица помажу један другом да се попну, млатарају рукама на све стране да се за било шта ухвате; гледају мајстора, хоће да му захвале, али немају даха.) Два сам семафора пропустио због вас, и још бих, ред је да вас испоштујем кад се толико трудите. И још им лепо оставио и задња, и средња, ал јок, то тако научено још у Брозово време: „улаз само на предња врата“! Ало бре, умро Ћопави, умро Кардељ, још ономад, нико вам није јавио? Ајде, омладино, два места за хокејаше, да ми се не простру ту по поду; после да одговарам ко за човека!

– Мама одо ја у град.

– Црно дете, како си се то обукла ?!!

– Што, не капираш ти овај фазон мама..?

– Како што, мрежасте чарапе, тиграсти мињак, мајичица на бретеле са чипком, ципеле са отвореним прстима и потпетицом ко нос Исидоре Бјелице?!!.. Црно дете имаш све предуслове да идеш испод Плавог Моста.

( Касније у граду )

– Ћао мацане..

– Ћао, мала, ош да те водим у мрак ??

– Да видимо, Ауди А6, сат марке Ролекс, италијанска кошуља, и Конто Бене фарке.

– Иии ??

– Управо си испунио све предуслове, јебаћеш.

– Сине, ако овај Мигел Анхел не запроси Марисол, па ево тачно ћу да се обесим!

– Мајко, немој и ти да нас бацаш у трошак. Доста ми је што је мали звао са фиксног да лицитира Делимано лонац.

-Dobro, jel možeš ti jednom u životu da dođeš na vreme?!

-Ne mogu!

-Vidim! Šta je sad izgovor? Pukla ti guma, saobraćajac pravio red na raskrsnici, preprečilo ti se deblo preko sve tri trake na Bulevaru?

-Nisi pogodio! Jurio sam ko Kremenko kad mu se Vilma porađa, al’ džabe! Neka riba se šminkala u retovizor tamo pred most, napravila svatove iza auta, red ko devedesetih ispred random prodavnice, a ona… jebe joj se tačno! Kol’ko su trubili, umalo nisu na vestima javili vazdušnu opasnost. Nego, da te pitam nešto, u kojoj je sobi taj hitan slučaj?

– Ми би да кренемо, још мало па ће Слагалица.

– И, бре, шурак, седи, може и овде да се гледа.

– Ма нека, ионако деца сутра прва смена.

– Е, ако је тако, онда да вас не задржавам.

Следи краће поздрављање и испраћање до врата уз обавезно лажно смејуљење.

– Добро, бре, Марко! Па да л’ си могао толико да нас избламираш?!

– Што бре?

– Па шта их питаш где им је треће дете, кад они само два имају!

– Ма откуд знам, учинило ми се да их прошле године три било. Опусти се, извукао сам ситуацију.

– Чиме? Тиме што си рекао: „Ма, знам, шалим се“. Обрукао си нас за сва времена.

– Е, много ме боли курац, знаш! Ти мислиш мени је лако да слушам сваке године причу како је Милош упознао Владимира Југовића на бензинској пумпи деведесет шесте.

– Човек се зове Милан.

– Ма знам, шалим се. Е, ионако су они предгрупа, шта се секираш. Него иди ти распремај оно, сад ће прави гости да дођу!

– E da si vid’o kako smo sinoć ja i Pera jebali onu pevaljku!

– Misliš Pera je jebo?

– Da.

– И ето мене у пола седам испредпоште, ко сова сам уст’о да би дош’o пре свију. Али ђаво никад не спава. Прц, испредпоште људиии ко ситних светаца. Цео дан стај’о, а пензију не стигох да подигнем. Јебем ли им крушну мрву! Дедер онај лавор, не могу до вецеа сад да се гегам.

– Мршћи деда, има још ћивота у теби! Пази само како ходаш, немој ко онда кук да сјебеш. Помог’о бих ти, ал осто још само Нексус да срушимо, не смем да ризикујем партију.