Група маргиналних гостију на слави. Њих зовеш чисто из куртоазије, да испоштујеш традицију, јер то су углавном неки даљи рођаци које једино и виђаш по славама. По дифолту долазе између три и пет поподне и задржавају се онолико колико им је потребно да поједу оно што изнесеш пред њих. Такође, њима твоја жена/мајка не пакује никакву храну за понети. Време проведено у разговору, јелу и пићу с њима свакако није нешто што ти прија. Није ни да ти смета, али свакако се може боље потрошити. Једноставно речено, они служе да те загреју пред вечерње госте, оне које жељно ишчекујеш.
– Ми би да кренемо, још мало па ће Слагалица.
– И, бре, шурак, седи, може и овде да се гледа.
– Ма нека, ионако деца сутра прва смена.
– Е, ако је тако, онда да вас не задржавам.
Следи краће поздрављање и испраћање до врата уз обавезно лажно смејуљење.
– Добро, бре, Марко! Па да л’ си могао толико да нас избламираш?!
– Што бре?
– Па шта их питаш где им је треће дете, кад они само два имају!
– Ма откуд знам, учинило ми се да их прошле године три било. Опусти се, извукао сам ситуацију.
– Чиме? Тиме што си рекао: “Ма, знам, шалим се”. Обрукао си нас за сва времена.
– Е, много ме боли курац, знаш! Ти мислиш мени је лако да слушам сваке године причу како је Милош упознао Владимира Југовића на бензинској пумпи деведесет шесте.
– Човек се зове Милан.
– Ма знам, шалим се. Е, ионако су они предгрупа, шта се секираш. Него иди ти распремај оно, сад ће прави гости да дођу!
Preuzeto sa http://vukajlija.com