On je brate zauzet. Obaveze, ovo ono. Stalno mora nešto da obavi, da završi. Toliko je kul da nema vremena ni za piće, ni za fudbal sa ortacima. Baron pre svega.
Uvek je u žurbi. Rokovnik mu je pun. Još dva komada, sa sve ispisanim koricama i marginama, je ostavio kod kuće. Teže je doći do njega nego do glavnog slobodnog zidara u pauzi između vladanja svetom i nameštanjem teniskih fjučersa. Pre će te Raizinger častiti pivdžanom za osvojeno prvo mesto na takmičenju za mister univerzuma, nego prezauzeti ortak.
On ne spava. Stalno zuji, juri. Klinkice, matorke, časovi solfeđa i novinarstva. Teretana, bleja, teretana, cepanje drva sa ćaletom, komšijom, bratom od ćerke kevine kolegince. Moguće ga je uhvatiti na kafu, kao i skinuti Švarcijevoj ćerki nevinost pre braka. Jedino što ostaje je da mu, posle spiska obaveza, dužeg od novogodišnjih želja dece iz Afrike, kažeš da ćeš kontaktirati njegovu sekretaricu.
– De si bratić, 100 godina!
– Matori, žurim!
– Aj bre na kafu. Nismo se videli bre dugo. Malo da se ispričamo. Pola čuke.
– Ma nema šanse. Moram tekti da odnesem lek. Posle idem do grada nešto da završim, pa do neke klinke da joj sredim dvorište. Ako me razumeš. Moram ćaletu da pomognem da utovari ugalj, i zaovi da skine čarape. Moram dedi tabane da izmasiram i babu da odvedem na pedikir, manikir i u solarijum. A onda tek…
– Brate… Razumeo sam. Zvaću tvoju sekretaricu da vidi može li me ubaciti u tvoj tefter, negde između taslačenja gospođe Božen i porođaja krave tvog rođaka sa Homolja!
Preuzeto sa http://vukajlija.com