Retro u srcu

Ходајући музеј, омот синглице из 1975. на којој још стоји дрљавим рукописом исписано име омладинке коју је ћаћа својевремено водио на шампите. Група Дак, Трећи канал, онај кога је сморило данас, а и јебе му се за сутра. Бити ретро у срцу, то је бити бунтовник на свој начин.

Када свог седмогодишњег сина обучеш за школу у штрикани полувер, упарен са универзалкама, па му злобна дечурлија помере буљу од зајебанције.

Кад те нервирају ови нови, педерски црвени дресови репрезентације, а плави су ти били баш готивни. Када ту исту репрезентацију нећеш да гледаш, јер не играју више Пикси и Југовић.

Кад на плус триес навучеш каубојке, кожне лоне и тексас прслук са пришивачем Деф Лепарда, па увече те исте кожне лоне стружеш глетом са упаљених длакавих ножурди.

Кад фиксираш антену ка Авали, јебе ти се да плаћаш кабловску. После се још чудиш што не ‘ваташ ТВ Политику.

Кад играш Фудбал Менаџер 03-04, иако ће сад дизиђе 2011, па још уђеш у гејм едитор и пребациш Роберта Карлоса у Партизан.

Када својој риби тепаш речју "микица".

Кад си тол’ко тру ретро, па рођеног ћалета подсећаш на друга из војске, још ти ћале покаже слику, а ти и Иво из Запрешића имате исту зурку.

Онда скапираш да мораш да живиш данас, да се будиш сутра, да те сви гледају к’о специјалца не зато што си различит, већ зато што си стварно спеца, и да временску машину не мож да купиш ни у Трсту. Е онда прикане мој, ниси више тру ретро, него си прс’о ко лајсна.

Preuzeto sa http://vukajlija.com