Ne znam kako se to desilo, ne znam ni da li sam ja kriv zbog toga ili okolina, ova zemlja, ovi ljudi ili onaj vrhovni Arhitekta, onaj gore sa cudnim smislom za humor, ne znam nista ali znam da mi se citav zivot sveo na te tri prazne reci. Samo da prodje.
Samo da prodje matori, pijan, da prodje i da me ne vidi, da me ne upljeska opet. Da prodju kevine masnice da moze opet da izadje iz kuce i odvede me na kolace. Da prodje osnovna skola, da ne gledam vise ove kretene, da prodje ovaj osecaj odbacenosti, od drustva, od nje, glupaca, da je bar nasla nekog nego ovog glupandera iz sedmog dva, ne zna bre dve prosirene recenice da sastavi, ne zna koliko je jedan na kvadrat.
Samo da prodje srednja, da upisem faks, da me prodje ovaj osecaj besa kad ga vidim opet pijanog, ne vredi, lomim ga vec godinu dana, ne vredi, covek je resio da istraje, govedo pijano, ne vredi, tucem se sa calcem ko sa najgorim neprijateljem, da odem iz ove kuce u kojoj sam kao zver, u kojoj sam besan, samo da prodjem prijemni, samo da prodje faks, kum je rekao da me ceka mesto u firmni, samo da prodje reizbor opet.
Samo da prodje hiperinflacija, da ne jurim jebene marke i da me ne juri murija, da prodje ovaj kljuc, a ja cu posle da izcesljam bravu, da prodje prva noc u zatvoru, prodao me jebeni drug iz kafane, uzeli mi pertle i kais, jebote, pa necu da se besim, da prodje ovaj posao a da me ne nahvataju, opet, da prodje i ovo sudjenje.
Da prodje rat, miris krvi ovog sto sam ga roknuo sa dva metra, ove pre njega nisam video, pucali su oni, pucao i ja, nismo se videli, ovaj me gledao, cak nije bilo ni mrznje u njegovim ocima, da prodje rana od gelera u nozi da bacim ove stake, ne mogu bre da serem kao covek, da prodje sto nemam kucu, jebi ga, palio si i ti tudje, dobro nisi ti, ali jesu tvoji, bio si s njima.
Samo da prodje ova muka od razvoda, jebem joj mamu ludu, upropastice i ono malo lepe slike sto sam imao o njoj, da prodje radna nedelja, da dodje vikend, da vidim svoju cerku, ima najlepse kikice na svetu i najsladje kaze „tata, ja tebe jojim“.
Da prodje mamurluk, osecaj krivice, opet sam napravio sranje i izgazio nekog ni krivog ni duznog, da me prodje zelja za samodestrukcijom, za kockom, da prodje dan a kad prodje dan da prodje noc.
Samo da prodje ovaj osecaj nemoci i tuge i ljubavi i ogorcenja sto ne mogu nista da promenim, sto sam nemocan, sto nije moja, sto se ne javlja, sto 300 puta dnevno proverim fon a na njemu nema niceg, da prodje zelja i patnja, da prodju sulude misli, da prodje jul, avgust, septembar. Da prodje jebeni zivot, moj a opet nisam glavni glumac u njemu nego sporedni. Da prodje sve.
Samo da prodje.
Preuzeto sa https://vukajlija.com