Petak popodne i tvoja smena na mešalici je konačno gotova. Platio si infostan, kiriju, kamatarima taman toliko da ne bude krke kolenca i ostalo ti je za dva vinjaka. Krasno. Jedini lik kojemu je očigledno gore nego tebi je za šankom i smrdi na alkohol, znoj i očigledno fin duvan. Sedaš kraj njega u nadi da ćeš se ogrebati za cigar ili dva. Nisi ni uspio zovnuti kelnera a već čuješ:

– Osoblje, daj ovom žgepčetu kriglu piva i vinjak i daj meni kriglu vinjaka i vinjak.

– Odmah, Direktore.

(cangrrrr)

– Hvala na piću, gospodine.

– Ne gospodine, direktore. DI-RE-KTO-RE.

– Ok, ok. A što vas zovu direktor, ako smem znati?

– Jer sam očito glup ko kurac i to već dulje vreme.

– o.O

– Do pre nekoliko dana sam imao sve. Žena, poso, familija, sve pod konac. Para na bacanje. Više sam na Bahamima bio nego ti na skeli.

– Pa šta bi, Direktore?

– Bravo. Kelner, de malom kriglu piva i kriglu piva, a meni kriglu vinjaka i kriglu vinjaka.

(cangrrrr)

– Žena, kao i u svakoj tužnoj priči tipa ova. Nakon decenija pažnje, dijamanata, doručaka u krevetu, štajaznam više čega, dođem kući malo ranije i vidim da je Glovo dostavljač prislonio bemiks na moj drugi maserati, a moju ženu na zid naše spavaće sobe. Ni prekinuo ih nisam, samo sam došao ovde i počeo piti.

– Kada je to bilo, Direktore?

– Cenim pre osam dana, ali nisam siguran, nešto me pamćenje ne služi u zadnje vreme.

– Jesi li je bio, varao, sramotio?

– Ništa, ko kap vode na dlanu je držao, u nju ko u boga gledao.

– Da dostavljač nije bio Sudanske nacionalnosti, možda? To bi objasnilo štošta.

– Pošteno pitanje, mali. Vidi ovo.

(onomatopeja otkopčavanja šlica pa zatim mljaskav zvuk udaranja dvajeisdva centa dobrog domaćeg kurca o šank)

– Mašala, Direktore. Pa koji je onda jebeni razlog, nije mi ništa jasno.

– Nije ni meni, mali, zato i jesam ovde. Cenim da ću izdržati još dva-tri dana, a onda ću da se roknem negde u parkiću. Bilo bi lakše u veceu, ali znam čistačicu, fina žena, nema smisla da je traumiram. Aj uzdravlje i nemoj se ženiti.

– Uzdravlje, Direktore.