Množiš, deliš, čak i stepenuješ s jedan. Ništa se ne menja, sve ostaje jebeno isto. Oduzmeš jedinicu. Dodaš je. Šta je dešava? Skoro ništa. Mizeran uticaj naspram onog što rade ostali celi brojevi.
Tako je i sa životom pojedinih ljudi. Niko te ne jebe pet posto od dana kad si prvi put prohodao. Tada si postao nezanimljiv i nisi imao ništa više zanimljivo da ponudiš. Došle su nove bebe sa novim pelenskim problemima. U zabavištu jedini ne dobiješ vaške, kao da te paraziti nisu ni skontali. Kreneš u školu, učiteljica tek u drugom razredu nauči kako se prezivaš. Po imenu te nikad nije ni zvala jer ga je teško zapamtiti. U petom razredu prestaneš tražiti faul u fudbalu jer se uvek pušta prednost kad te sruše i podereš kolena. Džaba ti što se dereš iz petnih žila, niko te ne čuje. Završiš srednju, fakultet, dobiješ posao regularno. Sve k’o iz pičke, ali neprimetno. Niko se ne hvali sa tobom, nikog nije ni briga. Prvu devojku nisi ti smuvao, ona je tebe smuvala. Ona je i raskinula.
Sve je oduvek bilo kako su drugi hteli. Ništa se ne pitaš, nikad ni nisi.
– Jesi čuo da je onom, našem prvom komšiji… Jao! Kako se zove? Nebitno. Žena mu izbacila kola iz garaže i tamo napravila radionicu za amatersko bavljenje vajarstvom. Sad parkira kola u kanalu ispred kuće.
– Šta ćeš? Taj je oduvek bio kao kec u računskim operacijama. Ima on sreće što je februar prošao. Društvo za zaštitu životinja bi mu isteralo kola i iz tog kanala jer bi ometala mačke u orgijanju.
Preuzeto sa http://vukajlija.com