Један тренутак у животу у коме се све промени, на горе. Онај тренутак кад завршиш у говнима па још и пустиш воду у нади да ће се говна спрати, да ћеш наставити свој живот, другачији, али се надаш бољем. У најгорем случају надаш се да ће бити само другачији. У том тренутку завршиш у мешавини пишаће, гована и воде која се креће невероватном брзином, брзином која додатно отежава бег из те смесе. Упорно се трудиш да се држиш оног најмањег зла, воде. Вода је онај трачак наде у тој безизлазној ситуацији у коју си себе увалио, али говна и пишаћа доминирају у смеси…
(среда, Милутин седа да гледа утакмицу, пренос из студија, Страјнић једе говна…)
Жена: Љубави, донеси ми теглу краставаца.
Милутин: Жено, јел’ видиш да је почела утакмица?
Жена: Ја видим да овде причају нека два ружна човека и онај фудбалер што има ону страницу на фејсбуку.
Милутин: Па жен… Добро, идем!
(иде до подрума, враћа се са краставцима)
Милутин: Ево т… Који је ово курац?!
Жена: Па Езел.
Милутин: Који курчев Езел, маму ли му јебем османлијску?! Дај на први, ионако нас је Тијанић покр’о за уторак, бар у среду ‘оћу да гледам Лигу Шампиона, пошто ми Арену не пада на памет да плаћам!
Жена: Па Милут…
(пар минута отимања око даљинског, крхка је жена, Милутин излази као победник)
Милутин: Диж’ се из фотеље!
Жена: И како ја сад да гледам Езела? А сад је баш занимљиво!
Милутин: Боли ме курац! Имаш интернет па гледај! Ионако плаћам АДСЛ да би се ти дописивала с’ Бранкицом, а по цео дан седите овде и пијете кафу коју ја купујем, крваво зарађеним парама!
Жена: Милутине немој тако за Бранкицу! И дођи овамо нађи ми ово.
(Страјнић: …за два минута се укључујемо уживо на Алијанц Арену…)
Милутин: (налази Езела на интернету) Ево ти сад гледај. (враћа се у фотељу) Па смањи то жено! Јаооооо!
Жена: Па како да гледам?
Милутин: Па искључи јебени тон, ионако Турке не разумеш, јебем му матер!
Жена: Па не могу без тона…
Милутин: Уф! Чекај! (трчи до комшије, доноси слушалице) Ево ти, слушај сад!
Жена: Па како ово?
Милутин: Лепо, утакнеш овде. Јел’ може?
(жена не одговара)
Милутин: Питам, јел’ може?!
(жена не одговара, Милутин се са победничким осмехом на лицу враћа у фотељу)
Жена: (из свег гласа, под утицајем слушалица) Милутине! Милутине, дођи да видиш ово!
Милутин: (тргну се као да бомбардују поново) Пу све ти јебем! Шта се дереш који курац?!
Жена: (и даље из свег гласа) Да видиш Езела!
Милутин: Скини јебене слушалице женска главо! И боли ме курац за Езела и Турке! Једини Турци који ме интересују се зову Фенербахче, играо сам кеца на њих!
Жена: Милутине па ти се коцкаш!
Милутин: Не коц…
Дете: Кмеееееее!
Жена: Ето! Сад си и малог пробудио! Иди види, можда се укакио, душа мамина.
Милутин: А што ти не идеш? Почела ми је утакмица, ти онако ти можеш да ставиш паузу!
Жена: Па не могу Милутине. Одмени ме једном, видиш да сам у седмом месецу.
Милутин: Пу јебем те Милутине, да те јебем!
(Милутин устаје, облачи јакну)
Жена: Па где ћеш Милутине?
Милутин: Идем у кладионицу да гледам утамицу!
Жена: Иди! Ја ионако нисам битна! Иди коцкај се! (седа у фотељу) Еј Милутине…
Милутин: Шта је сад?!
Жена: Немој да идеш колима. Данас, кад сам ишла код Бранкице, излазио је неки бели дим испод хаубе, заборавила сам да ти кажем.
Милутин: Пу! Пу, јебем те животе! (поглед на горе, руке на главу, обраћа се Богу) Па што ме јебеш?! Славим три дана, преслављујем, целу кућу сам иконама облепио, к’о у цркви да живим, и зашто ме и даље јебеш?!
Жена: Зашто сад вичеш? Видиш да дете плаче!
Милутин: Е мој Милутине, помножио си ти живот са нулом још кад си се оженио! Пу! Ма јеб… Ма боли ме курац за све! Ионако ако потрчим стижем до петнаестог минута!
Жена: Али Милут…
Милутин: МРШЋИ!
Preuzeto sa http://vukajlija.com