– Kad ti je termin?

– Negde 19. decembra, tad bi mali trebao da se upiše u listu strelaca.

– Lepo. Samo da ne zakasni malo pa ispadne jarac k’o tata.

– Ju! Valjda neće.

– Ljudi, ovi seljaci nas opasno merkaju i pašće ozbiljno nabadanje. Radimo katanaćo, pa šta Bog da. Djole, ti si najprecizniji. Čim krenu, ti odmah zvizni šuriken onom debelom u usta.

– Naravno.

– Slabo nešto igraju ovi naši ljaljani, opet će ih matorci ugaziti s nulom.

– Pa kada smo ofanzivno orijentisani, Perke ne ume da se vrati nazad, a Ćomi visi tamo desno i stalno ispada iz igre. Trebalo bi svi da se malo povuku ka svom golu, ostave prostor matoranima da se umore u ovom, po nas bezopasnom delu terena i onda u zadnjih 10 minuta da ih savatamo na kontru.

– Izvini, Murinjo, nisam te prepoznao.

————————————————–

– Pu, mamicu mu, opet mi iskočio osigurač.

– Zato što ne možeš istovremeno imati dva računara uključena u sobi, neonku i obično svetlo, televizor, a onda upališ i klimu, koja kada počne da duva suviše struje povuče i prc.

– Izvini, Tesla, nisam te prepoznao.

————————————————–

– Ne znam kako da priđem Jovani, uzentam se svaki put.

– Ma samo joj se bre uneseš u facu, kažeš „dodži vamo„, podigneš obrvu, namigneš i odete kod tebe.

– Izvini, Roko, nisam te prepoznao.

– „У, брате, ал је добра она риба тамо за суседним столом!“

– „Вала баш… штета само што је повукла сисе на ћалета!“

U gostinskoj sobi su se nalazile sasvim obične, svakodnevne stvari, ali oslobođene svake funkcije, a samim tim zaštićene od upotrebe i habanja. Jednostavno, bile su samo za gledanje. U ovu sobu se ulazilo teško, gotovo nikako. Otvarala se vrlo retko, za goste, praznike, i u veselim i manje veselim situacijama. Pretpostavljam da je zbog toga uvek mirisala neobično i potpuno drugačije od ostatka kuće.

Jedna od retkih prilika kada sam mogao da prodrem u kućni hram je dan kada je, u skladu sa lokalnim običajima, kovčeg sa telom mog voljenog dede bio izložen u gostinskoj sobi. Iako tužan do bola imao sam priliku da nežno dotaknem sve one stvari koje sam samo na trenutak viđao kada je baka otvarala ili zatvarala vrata gostinske sobe. I baš tada sam shvatio da je i deda dospeo u gostinsku sobu onda kada je postao “nefunkcionalan” i kada je “služio” samo za gledanje baš kao i sve ostale stvari u gostinskoj sobi.

I sve samo prolazi, prolazi, prolazi…a mi ko kante trpamo, trpamo…

-Ох, та изволите Марија Тајушка Васиљевич.

-О, како сте драга Соња Теофиловић Гогољ?

-Та, седите прво, чај да испијемо, па да вам се изјадам.

-Причајте, одмах, причајте.

-Затекох синоћ своју јединицу како са све три задигнуте подсукње у својој соби бесомучно забија себи у пичку ногар од ноћног сточића.

-Тја, шта јој је драга Соња Теофиловић Гогољ, зар она нема момка?

-Нема, никада и неће имати, паде ми дете под клетвом језика злих, неки испрефиговани официрчић се расторлокао како је животињски кундачио за време њених студија у Москви, те се прича, авај, пронесе и у нашу чаршију.

-Јадно, дете, стварно, остаде тако младо без квалитетног, богатог курца.

-Да знате, драга госпођо, само је неки пропали службеници загледују а ови габаритнијег буђелара неће срамоту на себе.

-Страшно.

-Страшно, драга моја Марија Тајушка Васиљевич, зар у најбољим годинама без добрe јебачине?

-Жалим јадно дете… Него ‘оћеш да ти причам како сам гужење доживела синоћ, још ми трепери чмарни колутић?

-Та, причајте Марија, тако вам Романових, причајте.