Животни век. Трен, ако узмеш у обзир да се Велики Прасак десио пре 13 и кусур милијарди година, у некој већ постојећој форми и димензији свемира. И да је ова наша лоптица претрпела гомиле вулканских ерупција, киселе кише, ледено доба, колизије са астероидима и кометама, настанке и нестанке живе материје, еволуцију и истребљење. Безброј рођења и исто толико смрти (минус ми, који јесмо).
Дакле, оног момента кад почнеш да се нервираш што си нико и ништа, кад ситним успехом подстакнеш своју болесну амбицију и још болеснији его, кад зарад малог, личног ћара испаднеш нечовек и превариш ближњег свога; сети се да твој животни век траје минорних 80 година, и то ако си живео смерно и здраво (читај: као пичкица и папучар, а сви знамо да ниси).
Е, сад, са тих твојих мајушних 80 годиница, које представљају зрнце песка у Сахари, наспрам милијарди година света и века, покушај да замислиш (мада нећеш успети) своју ултра-пико-нано-егзистенцију у засеоку званом Млечни Пут у руралном, забитом делу непрегледног пространства овог Универзума. А било би апсурдно да је једини…
– Један химен, више-мање? Дај, зар стварно мислиш да је толико битно? Даш?
Preuzeto sa http://vukajlija.com