Неразумљиво питање које мајке/бабе млађе малолетне девојчурлије често упућују клинцима у раном детињству.
Пиљиш загледан у једну тачку, размишљаш да ли је моћнији јоку-мајгери или хаме-хаме талас, док једном руком надалујеш гаће, а другом вајаш носну глину. И чујеш то питање.
Зет. Шта му га то дође? Звучи као “зец”, али тета иначе не промашује зубне сугласнике, није онда то. Да није неки суперјунак? Они почињу често на З. Оно: Зорд, Зург, Загор, Зорица Брунцлик. То звучи моћно. Што да не.
Још ако је тета онако добра према теби, тутка ти чоколаде и даје ти да јој се гнездиш на сиси, рећи ћеш судбоносно “да”, ко из топа. Госпођа задовољно пљеска, околина се смеје, често то раде кад нешто одговориш. Шаљиви су ти маторци. Пре су те тако питали шта је тетки укључено на телефону и, кад си рекао виблатол, смејали се ко ментоли. Тетка каже да су они сви јебене курсаџије.
Него, зет. Шта ли му га то дође?
– Еее, зете, зете, видиш шта ти је судбина, а шалили смо се кад си био мали, кад оно паф, стварно поста зет! Тачније, призетко, хехехе
– Ех, ташто, шта сам ја знао тад… Ја сам мислио…
– Де, трљај, трљај, немој да забушаваш! Кад се Јаца врати, мора мало да одмори, цео дан је на фризерају, мукица.
Preuzeto sa http://vukajlija.com