Офанзива је била у пуном јеку. Праштало је на све стране. Више није био сигуран са које стране долећу гранате и меци. Зарио је главу међу колена и једном руко чврсто притискао шлем. У другој је стезао бројаницу.

“Само да прође, само да престане“, мислио је. Људи су викали, било је прометно у рову. Учинило му се да се њему неко обраћа, али, у магновењу, није разазнавао речи. Дуго су били на овом положају и у рову се осећао сигурним.

У међувремену, капетан је наредио напад и наједном је остао сам, још чвршће стискајући бројаницу.

Његова чета је извршила јуриш, била одбијена и сада се већ, десеткована, хаотично повлачила. Војници су прескакали ров, прво мања, па онда већа група. Звук борбе је бивао све слабији, док сасвим није ишчезао. Не зна колико је прошло пре него што се коначно усудио да се усправи.

Мирис иловаче помешане са мирисом свеже крви је постао несносан и пожелео је да што пре изађе из те живе гробнице.

Горе, на ледини, све је изгледало другачије. Скидајући шлем и отресајући прашину са лица, на хоризонту је угледао велики храст. “То мора да је запис“, помисли, и подиже поглед ка ведром небу. Удахну дубоко, те затвори очи. Није више мислио ни о чему.

Да јесте, приметио би непријатељски позадински вод који је пратио своју јединицу у надирању. Крупни кувар је опалио кратак рафал из шмајсера.

Док је неконтролисано падао натраг у ров, имао је времена само за једну мисао:

“Штета што раније не изађох из рова. Дан је тако леп. Био…“

Ју ју ју ју ју !!! женска сподоба од два метра и 120 килограма утрчава у дневни боравак, хвата те под мишке и подиже до плафона, тако да ти онај малопређашњи „Фрутек“ избија на уста.

Па где си пиле теткино???? ју ју ју ју… назиреш јој златан зуб и осећаш задах као да је сисала ауспух од „тристаћа“. Осећаш турбуленцију док те спушта назад на под и вади из торбе 10 чоколадица „Животињско царство“, очи ти се цакле. -Ајде љуби тетку, да ти тетка да нешто! – настаје дилема, прерачунаваш факторе ризика и ипак је љубиш. Само што си зграбио „тешко зарађену“ гомилицу чоколада, родитељи те стрељају речима „Ајде сине, како се каже?“ -гледаш их и помишљаш у себи, зашто? Па пољубио сам је, зар то није довољно? Ипак изговараш чувено „Хваја“ и одлазиш да једеш своје чоколаде док они остају да се просеравају како си ти културно дете и како знаш да кажеш Хвала. Ех кад би само знали….