Ala me prestigla na putu jedna bembara, jedva sam je video!

Чобанин 1: Вруће.

Чобанин 2: А.

Ч1: Пио бих воде.

Ч2: Нема, попили смо.

Ч1: И јео нешто.

Ч2: Појели.

Ч1: И јебо бих нешто.

Ч2: Нема ништа женско.

(Тишина. Поглед према овцама.)

Ч1: Ал’ да никоме не кажеш.

Ч2: Ово је почетак једног дивног пријатељства.

– Večeras je derbi, brate…’će li se okupljamo?

– Naleti, sve je spremno.

– Šta je na meniju?

– Večeras je padajući meni, biće svega, al zvezda večeri je dedina rakija koju je zakopao kad sam se rodio u nameri da je otvori kad krenem u vojsku i koju je, razočaran hteo da prospe kad je saznao da civilno služim…srećom oteo sam mu je.

– Živeo deda!

– E, jebiga zakasnio si, deda bio kolateralna šteta, živ rakiju ne da. Večeras pijemo za njegovu dušu.

– Onda za njegovu dušu u našu gušu. Stižem!

– Izvini Jelena, zašto grizeš produžni kabl, okružena polomljenim saksijama sa facom koja neodoljivo podseća na Džeka Niklsona iz „Isijavanja“?

– Zvala me je kuma. Tražila je 2 hiljade eura na zajam. Bez pardona, nakon što mi je napila i kresnula muža. Falsifikovala potpis u banci kao žirantu, ispričala familiji kako sam bila na lečenju u Lazi, kada nisam razgovarala s njom, jer mi je pregazila dalmatinca i bacila u kontener praveći se blesava. Dete mi je naučila svim mađarskim i bugarskim psovkama. A na tetkinoj sahrani je prodavala vutru mojim matorcima za smirenje živaca, koju je kupila od novca koji sam joj pozajmila za lečenje leukemije, koju je imala, koliko i ja znanja o deonicama na Kineskoj berzi. Na kojoj je šatro radila, dok je zapravo ležala u Temišvaru u pritvoru zbog šverca.

– Ona bi baš poslužila Bukovskom kao muza, mada mi se čini da je Viktor Igo o njoj već pisao.

– Kad mi je keva rekla da treba da idemo u zapizdinu kod Despotovca, na svadbu neke sestre koja je devetnesto koleno, dobro mi nije bilo. Mislim se u sebi, koji ću kurac tamo. Al ajde. Pomirim se sa sudbinom i krenem očekujući polivanje jeftinim špricerom, guranje evrića pevaljki u vime, tuču mladenaca i slične običaje, kad ono međutim. Lokal totalno avangardan, plitki tanjiri u dubokim, saksije sa rupom umesto čaša, švedski sto koji se rotira u sfernim koordinatama, a u ćošku DJ remiskuje Moravac. One klinke što kite svatove, kače buksne za revere i uzimaju 100 dindži. Kulturiška, majke mi. Jedva čekam da se i mlađa šveca uda, pa da idem opet.

———————————–

– Priznajem da sam imala predrasude. Ipak je on fudbaler, a ja širim noge da smestim violončelo na Kolarcu. Al nemaš pojma koliko me prijatno iznenadio. Očekujem nekog mamlaza u trenerci, sa tarzankom na glavi, kad ono dolazi tip u fazonu voditelja jutarnjeg programa na b92. Znači, bradica od 2 dana, džemper, ispod viri kragnica od šulje, neke krem pantalone i kanađanke iz ofis šuza. I ne samo to, dečko čita, odma’ sam ovlažila na Preverove stihove. Jebote, da mi levi bek recituje Barbaru, zamisli. Ništa, primim se ja ko nikad, odemo kod njega gajbi i odvalim ga od pičke. A on fin maksimalno, čak me i pitao gde da mi svrši. Al bila sam malo zločesta, nisam mu odma dala facijalni kamšat, već samo sise da mi isprska. Mica jedna, posle me detaljno obrisao svršavačkim peškirom i skuvao fuka.

– Kulturiška, nema šta.

Interaktiva igrica „Hugo“: scena dječiji uređena, zeleni stiropor koji predstavlja travu sa nacrtanim cvijećem do pola zida, od pola zida plavi striropor- nebo, narandžaste ptičurine po njemu na čijim krilima piše „BH Telecom“, sa strane kartonsko drvo sa onim istim ptičurinama kojima je mrsko letjeti uz pokoju nataknutu KiKi bombonu, do drveta improviziran bunar od bureta u kojem se nalazi hrpa razglednica i pisama dječurlije koja žele da učestvuju u igri, u koji će voditelj pasti pred kraj emisije da izvuče igrače za narednu emisiju. Na suprotnoj strani se nalazi sto u obliku gljive za kojim će stojati voditelj.

Uz najavnu muziku ulazi voditelj u studio: obučen u neki šareni, blesavi komplet, našminkan kao klaun, pozdravlja debilnim glasom sve gledaoce i raduje se još jednoj emisiji s „našim mališanima“, nada se da su svi oprali ruke kada su došli kući iz škole, piškili pa opet oprali ruke, ručali, ispisali domaću zadaću, jer je tek tada vrijeme za igru; također se nada da su im stigli navijači i da će to večeras biti ludo i nezaboravno veče.

V: Ćao, ćao mališani!! Vaš Mario Ario Rio Io O je opet s vama u još jednoj emisiji „Hugo“! Nadam se da ste do sada došli kući iz škole, oprali ruke (pokret rukama kao da pere ruke), ručali, ispisali domaću zadaću, i spremili se da oslobodite Hugolinu i njene male Hugiće! Ja sam spreman, a spremili su me naši dragi sponzori bez kojih ni vi, ni ja, ni čitava država, ne bismo sada mogli spašavati Hugolinu, i zato ćemo im se zahvaliti: BH Telecom kao generalni sponzor, Čokolino, i KiKi bombone! Naši dragi sponzori su omogućili nagrade svima vama, i zato im trebamo biti zahvalni do kraja života! Hvala vam naši dragi sponzori! Prije nego počnemo sa oslobađanjem Hugoline i malih Hugića, pogledajmo jedan džingl!

(Nakon par minuta)

V: Ah, tu ste, dobrodošli nazad… ja sam se malo zanio jedući ove KiKi bombone koje su jaaaaako ukusne i trebate ih jesti jer su ovo najbolje bombone na svijetu… :kamera približava kesu bombona: …No, dobro, idemo do našeg prvog igrača… To je Tarik iz Tuzle…

(Pokušava se uspostaviti telefonska veza sa Tarikom, čuju se neki šumovi, glasno disanje, šuštanje u slušalicu)

V: Halo, Tarik!

T: Halo.

V: Dobro veče Tarik! Čuješ li nas?

T: :disanje u slušalicu:

V: Halo…

T: Halo.

V: Tarik, tu si! Šta ima Tarik?

T: Ništaa…

V: Hoćeš li nam reći nešto o sebi?

T: :disanje u slušalicu:

V: :šuti i bogara u sebi:

T: Ja sam Tarik… Dolazim iz Tuzleeee… Imam osam… osam godinaaaa, i (guta pljuvačku) idem u Osnovnu školu „Centar“ u Tuzliii iiii….

V: Dobro, Tarik, reci nam ima li kakvih navijača kod tebe?

T: Imaaa….

V: Da ih čujemo!

(prolamaju se dječiji glasovi; vrištanje; neko se glupira; ćaćino navijanje kasni za ostalima)

V: Jao, pa mnogo si navijača doveo! Super, oni će nam svi pomoći da oslobodimo Hugolinu… Jesi li spreman Tarik?

T: ….

V: Halo, Tarik, jesi li spreman da oslobodiš Hugolinu?

T: Jeesam…

V: Odlično, reci koji ćeš broj od 1 do 4?

T: Dvaaaa…

V: Pod brojem dva: Hugo Taxi… Idemo, pritisni peticu i započni igricu!!

T: (pritišće dvije tipke telefona istovremeno)

V: Daj mi pet, Tarik! (pokazuje u kameru pet prstiju)

T: ….

V: IDEMO PETICA!!

(Tarik končano stišće peticu i započinje igricu.)

Dok se na početku redaju traumatične scene otmice Hugoline i njihovih malih Hugića, voditelj pita Tarika da li mu neko pomaže, na šta Tarik odgovara sa: „Ne pomažeee… Hoćeš li mi ti pomoći Marioooo?“, na šta mu Mario odgovara sa: „Pa u redu, može mala pomoć.“, misleći u sebi: „I Bog je odustao od tebe.“

(Za vrijeme igre)

V: Idemo desno! Šestica, šestica!

(Tarik prekasno pritišće 6. Hugo pada u vodu sa balvana.)

V: Opaa, ode jedan život Tarik. Kasno si stisnuo šesticu, ali nema veze, imaš još dva života, moraš biti malo brži, OK?

(Tarik šuti.)

V: ….OK. Idemo ponovo… Lijevo, stisni četiri! Četiri Tarik!!

(Tarik uspijeva pritisnuti 4 na vrijeme, i Hugo skače na balvan.)

V: OK, idemo sada šest… šest!! ŠEST!

(Tarik dvaput pritišće 6. Hugo se zapliće međ’ neko granje, i ostaje visiti govoreći: „Sreća pa nosim tregere.“)

V: Tarik… trebao si šest jednom stisnuti… Idemo još jedna šansa.

Tarik ne progovara. Čuje se neko šaputanje s njegove strane veze, igrica je nastavljena, tipke se pravilno pritišću na vrijeme, Hugo skače k’o lud po balvanima, ne sapliće se, igra Moonwalk po balvanima- ćaća je očito preuzeo kontrolu nad igrom.

Voditelj i dalje daje upute, ali više nisu ni potrebne. Hugo jebač stiže na obalu, odlazi u pećinu u kojoj je vještica zarobila Hugolinu i Hugočurliju, povlači kanaf broj 2 i oslobađa ih. Igra je završena, Tarik je pobijedio.

V: …Bravo, Tarik, super si odigrao! Čestitam! Tvoja nagrada je Ekšn men sa punom opremom koju je omogućio naš sponzor BH Telecom, i koji je također opremio Ekšn mena, i tebe i tvoje roditelje i bez kojeg ne bismo imali hljeba u ovoj državi. Je l’ ti se sviđa?

T: Sviđaa… A je l’ mogu ja dobiti one puzle od 1000 komada?

V: Ti bi puzle… Režija, šta kažete?

(U sebi: Ti puzle? Ne moš šes’ stisnut’ kak’ treba a da sklapaš puzle Bog ti pamet dao, jedino ako te ćaća nije naveo da to tražiš, ipak je on igr’o, i njegova je nagrada…)… Režija se slaže da dobiješ puzle jer si oslobodio Hugolinu i male Hugiće! Jesi li zadovoljan Tarik?

T: Jeeesaam… Je l’ mogu da pozdravim?

V: Naravno, samo malo brže jer nas čekaju još dva igrača…

T: Pozdravljam maaamuu, tatuuu, seeeku, nanu, djeda, svoju drugu nanu i djeda, tetku i tetka u Doboju, rodice Aaaamelu, Seeelmu, Belmu, rođake Bakira, Aaamira, svoje prijatelje Amera, Deeenisa, Alena, svoje prijateljeeee iz raaaazreda, učitelj’cu, svoje navijaaaače, sve koji me poznaju, vas u studiju i režiji, i Hugu, i Hugolinu, i male Hugiće…

V: Hvala puno Tarik, i mi tebe pozdravljamo! Da čujemo još jednom navijače!!

(Navijači vrište, režija prekida vezu prije nego su se izvrištali do kraja)

V: :duboko udiše i izdiše: …Eto to je bio Tarik, a sada idemo do našeg sljedećeg igrača…

– A, neće više ovako, ne, ne, od sutra se okreće novi list, pa da vidimo šta će biti! E, vala, ima da bude sve kako treba!

-Brate, ne seri više! Milion puta si okretao novi list ali džaba kad ti je rukopis isti.