– ‘De si poš’o, kume?

– Ma, meračim se već duže vreme na onu Rajku iz komšiluka, kume, pa sam sad rešio da to i konačno obavim…

– A kuma, kume? Je l’ si i nju rešio?

– Jesam, kumaro, rek’o sam joj didem kod tebe da ti nešto pomognem…

– Dobro, dobro…Samo pazi, molim te, da ti ne ostane neki ženski trag pa da posle ispadne kako se ja i ti pomažemo na ko zna koji način…

————————————————————————————————

– Radmila, šta smrdi to u kujni, ‘leb ti jebem krvavi da ti jebem?!

– Kuvam neki zeleniš za ručak…Što?

– A vidim ja da se ti već danima meračiš da me ubiješ, al’ pojma nisam im’o da si baš toliko podmukla…!

————————————————————————————————-

– ‘Oli više počet’, jeba ga ti?!

– Pa, meračim se, kud si navrla…

„Obijajući prag za pragom, polako sam od gazdinskih kuća, sve preko običnih – radničkih, stigao do onih sirotinjskih. Tu sam zastao, snebivajući se isto onako kao prvi put kada sam zatražio krišku hleba. Zastao sam i protresao od jeze neke čudne, koja mi je prožela celo telo.

Kada te i najbogatiji (oni kojima ništa ne fali i koji se uvek pozivaju na svoje krasnoliko milosrđe) izbace sa ulaznih vrata, sa sve pogrdnim rečima od kojih bi se i konjušar postideo, jedino što ti ostaje jeste da pomoć potražiš od nekoga sličnog sebi.

I zato je toliko teško, jer tražiš parče hleba, tu sitnu luku na burnome moru, tražiš je od onoga kome ona treba isto toliko (ako ne i više) koliko i tebi. Ipak, znaš da će ti siromah pomoći, jer on sam najbolje zna kako je to kada te samo svojim malim prstom šaka smrti pritisne“.

– E, đe ste ljudi! Marko, nabavio sam nam znaš već šta, je l’ tvoji nisu večeras kod kuće, da degustiramo?

– Da, da, nisu, možeš navratiti.. (tiho) KRETENČINO, MOG’O SI MALO SUPTILNIJE, NE DRUŽIMO SE SA LJUDIMA SA DAUNOVIM SINDROMOM!

——————————————————-

– Hihi, večeras idem kod njega, kupila sam znaš već šta, za svaki slučaj..

– Šta?

– Pa znaš, ono.. Joj, ne pravi se, hihihihihihi!

– Koje?

– Pa ne mogu ti ovdje reći, čuće nas neko, hihihihi!

– Ma sva si mi čedna, uh!

Pera: Snimi onu crnku.

Laza: Auuu, koja cica maca, mjau… Vidi ti nju kako se ona spremila. Još ona bela majica, kako bih je polio pivom da joj se malo ukrute bradavice.

Mika: Debilčino, ne pričaj to, sad će… Pero, vraćaj se, nemoj… Jaooooo… Lepo sam ti rekao da mu ne daješ ideje.

Pera: Joooj, izvini mala, gurnuo me neki lik, daj da ti obrišem to.

Baba: Zdravo sine, šta ima novo? Šta ti radi momak?

Ja: Evo baba, upravo me liže dole, a do malopre mi je grickao bradavice. Nego čekam da spustim slušalicu pa ću i ja njega.

Baba: …ju, ju, ju… pa što si takva! Ne sme baba više ni da te pita ništa. Kakva je ova današnja omladina…Da znaš da sam ljuta na tebe!

Ja: Ćao baba (spuštam slušalicu i prepuštam se čarima orala)

– Где је Ђомла који курац! Смо се договорили!

– А?! О’шо јутрос код бабе на село, у Кљајићево.

– Курац Кљајићево, у Стајићево је отишао.

– А? ‘Сти луд!!!? Знаш која разлика!

– Шта? Исто је то, и једно и друго у Воши, и једно и друго у пичку материну далеко.

– Брате, па ни Војаџер му није раван. Ко она мачка је, немаш појма где је док не отвориш кутију. Кад се враћа?

– А’си глуп, то са мачком, то је да л’ је жива или мртва.

– Па је л’ жив?

– Свеједно је Војаџер! Напустио је границе нашег система.

ОФТАМОЛОГ

Која год слова да покаже увек прочиташ назив неке намирнице која се користи у свакодневном животу.

-Ајде, читајте редом, одозго ка доле.

-Х…л…е…б

-Даље.

-Ч…а…ј…н…а

-И бре господине! Па имате толико гладне очи да Вам једино може помоћи кувано сочиво.

НЕУРОПСИХИЈАТАР

Чим седнеш узме чекић и звекне те у колено. Наравно, ниси ни трепнуо. Само се чује зачуђени звук његовог гумењака како одзвања просторијом.

-Молим Вас, да ли можете да заврнете ногавицу?

-Наравно да могу.

-Па човече побогу не могу да верујем да носите штитнике за вожњу ролерима?!

-Јебига, навика.

-Нема везе. Ајде сад ћу да Вас завртим лево-десно а Ви зажмурите и ухватите једном руком нос а другом колено.

(Виииииииијууууууууу)

-Је л’ могу да отворим очи?

–Јууууууу. (левом руком држиш медицинску сестру за сису а десном свој сопствени курац)

ПСИХОЛОГ

Ма он је чудо. Фамилије ми…

-Зашто смо овде?

-Па ја да бих добио печат, а Ви да бисте ми узели паре.

-Опишите ми Едипа?

-Јак на тату, слаб на маму.

-Да ли сте вођа неке криминалне банде?

-Да јесам не бих ја возио већ би ми дали службени ауто.

ЛЕКАР ОПШТЕ ПРАКСЕ

Затекнеш све докторе који су те претходно прегледали.

– Господине, била сам принуђена да сазовем овај конзилијум због Вашег случаја. Па мајка му стара, докле више? Оставили сте толиkо пара овде, да сте могли целог живота да се возите таксијем. Руке Вам се тресу, не видите ни на даљину, ни на близину, већ некако на средину и нисте у стању да запамтите два саобраћајна знака. ВИ СТЕ ХОДАЈУЋА ОПАСНОСТ, А ХОЋЕТЕ ЈОШ И ТОЧКОВЕ ДА ВАМ УГРАДИМО?