Zdrava verzija pesme „Koka kola, Marlboro, Suzuki“.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Smrt tolerancije kod najtolerantnijih osoba
Kataklizma.
Najtolerantniji ljudi su najveće zlo koje postoji, kada im konačno pređeš crtu. Bež’ tada k’o đavo od krsta. Kad se mentalni skelet slomi u njih, a ti si za to krivac, budi spreman da budeš podignut metar u vazduh, a bačen 5 u rikverc.
Dobričine imaju taj talenat da mogu da trpe enormne količine govana od random ljudi i da sve to apsorbuju kroz osmeh, šalu, anegdotu ili pivo, inteligentnu ideju i analizu.
Sad, postoji caka kod te sorte.
Za razliku od normalnih ljudi, koji imaju kratak fitilj i prekorače mentalni limit svake nedelje, brzo popizde a još brže ishisterišu i vrate se u mrtvu rutinu, dobričine to rade drugačije. To se skuplja godinama, ponekad čak decenijama, negde pod neki tepih u kori mozga. Nema delete opcija, samo se gura na C particiju, megabajt po megabajt, nesvesno. A kad se hard jednog dana zatrpa do poslednjeg bita, e onda ide zabava.
Ako su normalni ljudi kašikara po pitanju eksplozije, dobričine su onda neutronska bomba. Od nasmejanog brke do ludački nasmejanog brke sa nasumično pokupljenim alatom iz radionice u par sekundi.
Ekstremno trpljenje govana dovodi, logično, do ekstremnog pražnjenja nad govnima, što opet, logično, dovodi do zadovoljavanja neke kosmičke pravde, iako ima haos potencijal da u toku radnje bude napravljeno mnogo prekršaja za dugotrajnu robiju.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Potanko
Objašnjavati ili prepričavati lagano, bez žurbe sa svim detaljima. Obično uz neku kafu ili pivo natenane i sa guštom. Ekvilibrijum.
-Tebra…uh…
-O Filipidesu junačino, kojim dobrom.
-Rat….bitka…Atina…
-Šta si se zajapurio Ćofi matori kao maraton da si trčao. Nije valjda da si opet duvao sa onim filozofima.
-Ma…gotovo…pobedili…
-E ajde sedi blago meni ovde, odoh da turim džezvu pa da mi ti potanko ispričaš šta se desilo. Kako to misliš vidiš svetlost?
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Kljove
У опуштеном, неформалном разговору, синоним за зубе.
– Синак, одох да оперем кљове, па на кунтање!
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Daćete mi bocu najskupljeg šampanjca
Rečenica koju ljudi koji hoće nešto da proslave izgovaraju konobarima. Takvi ljudi se uglavnom žele pokazati pred narodom i svojim prijateljima, iako nemaju sredstva za to. Pa se na kraju mogu samo osramotiti i ispasti cicije.
– Konobar. Može ‘vamo?
– Izvolite?
– Daćete mi bocu najskupljeg šampanjca! Da ja i ortak proslavimo! Postao sam otac!
– Gospodine, najskuplji je francuski šampanjac iz ’97. Košta 150€.
– Khm. Dajte nam onda dva Lava.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Kuvalo
Vrlo šokantan aparat u nas Srba. Misli se na električni „bokal“ u kom se kuva kafa pri nedostatku šporeta. Šokantan jer se dosta ljudi prevari i promeša kafu metalnom kašikom, a pošto metal provodi struju čovek ostaje u najboljem slučaju malo protresen. Mada, to nije jedina opasnost.
Mića: Čekaj, stani, gde si pošao, kud ćeš tom metalnom kašikom u kuvalo, oćeš da pogineš sunce ti jebem.
Ćomi: Pa da promešam, koj ti kurac, što da poginem?
Mića: Vidi se da si bežao sa Gugijevih časova fizike, pričao o tome kako je na moru crklo kuvalo kada mu dolazila neka riba na kafu, ali to nije ni bitno, učili smo na fizici i da metal provodi struju, stoga udariće te struja ako umočiš metal..
Ćomi: Mićo ge ni je, Mićo ge ni je, poginuo bih bez tebe.
Mića: Da da, aj ne seri, nego ček da vidim da li se ugrejala voda.
Mića umače prst i svetlo u zgradi se gubi, posle nekog vremena on se budi u bolnici.
Ćomi: Vidim, i ti si išao na časove.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Nećeš jebati
Кажемо некоме кад се не понаша примерено својим годинама, или не поседује одговарајуће психофизичке карактеристике за какву квалитетну јебаду. Такође, овом простом реченицом се некоме на, да се тако духовито изразим, врло имплицитан начин наговештава тужна истина, а то је да неће јебати.
– Брате, шта има, нисам те видео 258 година!
– Ево, ништа, блејим. Леј, да видиш, узео сам поново да играм неке старе игрице, знаш који трип, јеботе. Јутрос сам инсталирао Командосе! Се сећаш кад смо играли то по цео дан? Е, и сад исто радим. Једну пређем, другу инсталирам и тако укруг. Не избијам из стана.
– Нећеш јебати…
———————-
– Опет су закључали тему “Јебање 2“ на форуму! Ааааа! Ајде да се удружимо и свима да кажемо да ми ЈЕБЕМО! Да им испамујемо сајт!
– Све је то океј, али… Нећете јебати.
———————-
Реља: Мама, свиђа ми се једна девојчица из четвртог три! Зове се Роксанда! Шта да радим? Како да јој приђем? Како да јој се свидим?
Мама: Напиши јој, сине, љубавно писмо! То све девојчице воле!
Тата: Воле курац мој. Напиши јој љубавно писмо и знај да нећеш јебати.
———————-
– Хаха! Нећу да платим 200 кинти! Дувајте га! Ја ћу сутра у школици да једем пљеску, а ви ћете да једете кифлу! Ња-ња-ња-ња!
– Нећеш јебати.
———————-
– Момци, вечерас неко акцијање, а? Идемо?
– Какво црно акцијање? Вечерас се гледа фудбал код Балше!
– Гејчине. Нећете јебати.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Srklet
Stara bosanska riječ.
Nešto što vas muči u dubini duše, stiska, kida, reži.
A ne znate šta je pravi razlog.
Apsolutna praznina u vama, stanje kada ne razmišljate, nemate emocija, ravnodušni ste.
Zarobljene misli koje ne mislite, negativni osjećaji koje ne osjećate, ljubav koju ne poimate.
„Čo’ek ti je, Senada, teški hajvan. I ono malo duše što ima, šejtan mu je dao da mu bude teže.“
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Sumnjiv
Педераст. Феминизиран. На џубоксу бира „Макарену“ или нешто лагано од Елтона Џона. Крај њега пролазите увек са додатним опрезом и рефлексима натегнутим ко хеланке просечне дроље. И довољан је још само један геј моменат да га прогласите мозгом операција геј лобија у вашој месној заједници.
Песнаја на готовс. Дупе уза зид.
Дедер, мак’ се од мене, нешто си ми сумњив.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Ljudi koji…ma, posvećeno Herr Miloradu
Упознао сам га претпрошле године у мају, на неком Сабору Срба овде у Берлину.
Моја драга и ја тек дођосмо у ово чудо од града и, не познајући никога и не знајући где ћемо и како ћемо, у једном тренутку се обратисмо за помоћ локалној српској заједници; јебига – можда неко зна неког ко издаје стан а да притом не мораш да приложиш хиљаду јебених потврда и лево плућно крило к’о проклетим Швабама. Елем, наша потрага није превише дуго трајала и на крају нас одведе до човека из наслова, чудног али допадљивог чикице који је, ето, случајно им’о стан од 60-ак квадрата на издавање, испоставиће се касније стан у којем и дан-данас живимо и срећни смо. А баш таквим – срећним – деловао је и Херр Милорад када сам му први пут стиснуо руку, те 2012 год. на поменутом Сабору. Ћелав, носат, плавоок, неких 60-их година, обучен у црну „адидас“ тренерку – ликом је подсећао на оне надркане поштењачине из приземља стамбених зграда које увек прете да ће деци пробушити лопту ако им упадне у двориште али то никада и не учине, само га је „адидас“ треша одавала да је гастарбајтер, и то онај заветни – из Куршумлије. Отишао раних 70-их из родног града, ни пуних 18 није им’о, каже, и од тада се сваке године два пута враћа доле – недељу дана за Божић, још једном толико око Ђурђевдана. Ишао би он и чешће, ал’ јебига – коме, чему…Родитељи умрли одавно, супруга Верица пре пар месеци, син, снаја и унуци две станице У-баном од њега…“Мој живот је овде“, вели и не жали се као сви остали. „Једу оно што се не је’, мој Београђане. Имају, бре, и не знају шта имају ал’ им у крви да гунђају, кукају, серу. Ех, мој Београђане, ми смо ти Срби тешка говна…“, а опет се благо смешка кад каже то Срби и отпија још један гутљај ракије. Даде ми после две флаше, „да закључимо уговор“, рече и одe да однесе унуцима мало јагњетине са Сабора. Видео сам га још само 2 пута после тога. Кирију смо му плаћали преко банковног рачуна, није било потребе за виђањем и уручивањем коверте. А и та коверта је била „тања“ него што је стајало у уговору. „Нећу да дерем своје земљаке, па још Београђане, хехе“, прекинуо ме је у пола мог поноситог Молим Вас, немојте да…, али ме није због тога освојио. Тај честити, непознати човек кога само упознао, кога смо обоје упознали, био је прва особа која је учинила да се осетимо пријатно овде, у овој даљини, и да помислимо да ће на крају ипак све бити у реду. Јебемлига зашто, али тако је било. Можда је Херр Милорад био онај знак од Бога послат а који сви ми понекад чекамо када се нађемо на одређеној распутници животној. Можда је и њему тако неко помогао када се први пут нашао у Немачкој, па је он сад „враћао дуг“…тек, никад нисам сазнао ни чиме се бавио. Умро је у понедељак, данас смо му били на сахрани…
Preuzeto sa http://vukajlija.com