Ако имало држиш до себе и сматраш се правим домаћином и патриотом, посећујеш манифестације попут вашара. Ако не, прво мораш да схватиш шта је то вашар, панађур, кирбај или како се то већ зове у твом селу. Твоје село нема вашар? Дабогда ђецу за лактове водили.
Не, вашар није леп народни обичај и место где је пожељно повести целу фамилију као да идете на Дејвис куп у Арену, обучени у одећу за славу. Бар не последњих дездваес година. Јер то више није више бенигно и безазлено окупљање припадника једне етничке скупине у порти православне цркве где се врши трговина бозом, лицидерским срцима и, да је среће, тамнопутим робљем. Па добро, можда јесте, али до раних поподневних часова док се не сјате дивље хорде малинара и дрвосеча. Хардкор момака. Онда нема места зајебанцији – кући, намири стоку, слагалица па Аранђел. Управо та екипа је битна за ову причу јер се овде прича о шатри, незаобилазном елементу таквих хепенинга.
Шта је шатра? Шатра је угоститељски објекат у коме те конобар пита „Штаћеш“ уместо „Изволте“. У очима неког архитекте јако једноставан, прост као и наш човек, домаћин. Велико парче цераде са неколико шипки које служе као носећа конструкција и хладњачом иза. Не шатор. Тако кажу педери. У шатри столови. Али не као кад је свадба или некада давно испраћај. Битан је распоред столова, јер у овом случају столови нису спојени, већ сваки стоји за себе. На породичном весељу под шатром седе људи блиски, међусобно вољени. На вашару је друга ствар, ни са ким не делиш симпатије и свакога гледаш као свог потенцијалног убицу, а са својим убицом не седиш за истим столом осим ако си за то потписао код матичара. Други битан елемент под шатром је бенд који у свом имену има реч бенд са женским вокалним солистом која није прошла аудицију за Звезде Гранда, већ је отерана са позорнице после прве строфе. Дакле, ужасне вокалне способности. Ако ти не ваља, иди у неки фенси ресторан па слушај Оливеру Ћеху или тако те скупље курве. И трећи, најбитнији елемент без кога би вашари нестали брзо попут половина куваних јаја на овалу са предјелом – гого секулић играчице. Госпођице без новаца, срама и рецептора за хладноћу у кожи (или како се то већ зове) јер одлично подносе све временске услове оскудно обучене, као да су пиле антифриз. Е, оне су те које су кључне за ово писаније.
Ако си икад био у таквом угоститељском објекту, (мого си да прескочиш довде јер сам објашњавао овим урбанима шта и како) сигурно си приметио једну појаву која мене изузетно иритира, а виђа се изнова и изнова. Дакле, неке скупине људи који стоје на улазу у горепоменути објекат. Да те подсетим, куцај „rumski vasar 3 decembar i rumske mesalice“ у јутјубу. Да се не мучиш, јер знам каква си ленштина, ево ти линк. Е сад, какви су то људи? Као што видиш, одређене старосне доби, обично адолесценти. Момци из руралних подручја, са сома кинти у џепу, донираних од стране родитеља уз речи „Ево сине проведи се нађи неку женску прцај тако сам ја кад сам био млад а и после мало јебига немој рећи мајци“. Обучени у пазарске фармерке и ариљске дуксеве и боди мајице. Са трибалима. У оба ушеса минђуше са цирконима, у коси онај гел Макси рози, на паркингу остављен кинески скутер. Са трибалима. Пошли су са мишљу „Ајмо мало, биће пички, јебига.“ Ниједној нису пришли, немају никакву жваку и једноставно нумеју. Онда се сете: мајку му јебем има тамо подшатром код Шкемпа неких фукси што играју и дају пичке одма, само једва чекају да им приђе нешто скурцем, то бре све Венди до Вендија. Дођу пред шатру, а тамо већ нешто чека двадесетак истих таквих паћеника. Сконтају да је ваљда скупо пиће, а фуље још скупље. Ђеш давати 200 динара за пиво кад има за шесет испред Мечкине продавнице. Препушташ пипкање ужеглих, знојавих спојлера који се тресу на телу неостварене фризерке, професорке социологије или раднице у металоглодачкој индустрији маторим нежењама, малинарима и дрвосечама као и локалним шверцерима док шатра зврји полупразна. Кисело грожђе, јебига.
Не буди лик који стоји на улазу, уђи унутра, испипај гениталије распале играчице и газдине жене. Побиј се, заврши у неком каналу са ранама од крампа. Не буди просечан Србин који је остао без муда под утицајем јудеомасонских педера са В92 јер ћемо сви једног дана жалити што нам се немож дић курац и што Хрвати боље јебу.
Preuzeto sa http://vukajlija.com