Ето, већ је увелико прошло осамнаест љета од како је пјевач „Нирване“ извадио кратку пушку, и једним хитцем у браду себи одузео живот. Од тада се и нису десиле неке драстичне разлике, јеби га. Порастао је ниво светског становништва, клонирали су овцу Доли, Ђовак је постао најбољи тенисер свијета, ђеца су се правила, људи свађали и мирили, младо се вољело, старо умирало, Амери мирним путем заводили демократију, неке државе се шириле, неке распадале. Углавном, се за тих осамнаест година нису десиле неке много значајне ствари. Осим што су се музички правци знатно промијенили..
Неђе на рајским пољанама око 21:00 навечер:
– Ооооооо Меркјури, ђе си педеру Бог те не убио?
– Ево ме доље!
– А шта ћеш доље, у уста те јебем!? Излази из тог облака овога тренутка!
– Сачекај секунду, живота ти.
– А шта радиш доље, пизда ли ти материна? Да опет не дркаш курац Роју Орбисону?
– Не Елвисе брате, него посматрам Курта. Опет пао у депресију човјек.
– Ај нема везе, ево цимнућу Џимија да му набави шаку рохипнола да се смири..
– А од кога рече да набављаш? Од Хендрикса?
– Јесте, збиља ђе се изгуби он?
– Ада ту је неђе, него га не видиш, пао је мрак. Пссссст, ево га Курт.
И тако пјевач Нирване прекида дискусију Меркјурија и Прислија у овако финој вечерњој идили:
– Здраво , момци!
– Смрдиш ко тин спирит. Јеси се опет дрогирао?
– Зајеби ту причу Фреди брате, знаш шта сам одлучио? Да наговорим Харисона да ме опет пусти међу људе.
– И треба, глупо ти је било оно. Што јес, јес. А реално он ће тебе и пустит, вазда те је највише готивио, сисо једна. Мада мораш признат да си увијек био највећа шлихтара.
– Дај не сери са тим подјебавањем читав живот, ја барем нисам педер..
И тако се Курт упутио ка канцеларији Џорџа Харисона.
– Куц , куц.
– Ко је?
– Курт Кобејн!
– Шта ти радиш ван одељка за наркоманију?
– Дошао сам да те замолим нешто, а и досадило ми да јебем Витни Хјустон и Ејми Вајн Хаус.
– Е јебем ти матер наркоманску вазда си јебао неке пајдоманке. Куд ће крушка но под крушку.. Ај реци, шта ти треба ?
– Да ме вратиш међу људе, мислим да заслужујем другу прилику.
– Ајде важи, ионако је рај почео да ми смрди од тебе.
И Курт Кобејн се одједном створи на земљи. Недостајало му је чврсто тло, и био је одушевљен што поново види нормалан и смртан свијет око себе. Није прошло неколико тренутка а он подиже поглед и виђе велики екран изнад себе.
„..А сада највеће музичке звијезде данашњице, сви на једном мјесту. Мајли Сајрус, Џастин Бибер, Кети Пери, Парис Хилтон, Еврил Лавин, Флорида.. Пјевају само за вас и за ваше уши, дођите да видите чудо, присуствујте догађају којем нећете имати прилику да присуствујете много пута..“
Опет, неђе на рајским пољанама:
– Ђе сте момци?
– Ђе си Курте, шта има?
– Ништа вала..
– Како ништа? Па ето још једну си рупу пробушио.
– А, морао сам да се вратим, јеби га. Нисам могао да издржим. И послушајте мој савјет, не враћајте се доље..
– Послушај ти наш савјет, не враћај се ти. Јер ће ти фаца убрзо бити избушенија од фаце Ленија Кравица.
Preuzeto sa http://vukajlija.com