Oni svi imaju preko 60 godina, krezubi su, neobrijani, šuma im viri iz očiju, lice im opaljeno vetrom i svi se nađu u trenutku kada se dešava neka scena na otvorenom da gromoglasnim smehom iz pakla male sredine proprate poniženje jednog od glavnih junaka (češće junakinje) jer je to inače neopisivo smešno. Svi se smeju isto, jako, zlo i uživaju dok pijani Petar Božović šutira u stomak trudnu Mirjanu Karanović, jer im je to najveće zadovoljstvo u životu, dok kamera ide preko njihovih crno razjapljenih usta. Naši reditelji obožavaju da ovu scenu mučno produže preko mere (kao i scene silovanja i sirotinjskog seksa) jer je to umetnost, kadar ide od jednog do drugog meštanina koji svojom pojavom izražavaju turobnost palanačke sredine u kojoj je jedino rešenje samoubistvo: to je učmala palanka i tu su svi zli i nema se gde pobeći. I da, nebo je uvek sivo, putevi su blatanjavi, deca bez gaća plaču, pišaju, crni talas, maljavi pazusi konobarice, debeo krčmar Paja, žene kurve ili zatucane, seljak došo da proda kravu koju mu krade Milan Srdoč čim ovaj ode da piša; pišanje se celo prikazuje, do poslednje kapi na gunju.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Podići umetnost zabušavanja na potpuno novi nivo.

Da bi čovek bio proglašen za jebavača sojki nije dovoljno samo da izbegava svaki oblik rada. Ne, da bi napredovao do ovog nivoa, običan zabušant mora da zadovolji sledeće kriterijume:

1) Eskivaža mora biti izvedena tako da niko ne posumnja u postojanje dobre volje zabušanta da pomogne pri poslu, i

2) Za vreme trajanja posla, zabušant mora stalno dupe pomerati jadnicima koji, pored svog, obavljaju i njegov deo posla.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Stari naziv za jednostavne crne vunene kape, koje se podviju po donjem obodu da bi bolje zaštitile uši od zime. Proslavio ih je Džek Nikolson u kultnom filmu „Let iznad kukavičjeg gnezda“, pa su po njemu i dobile ime. Devedesetih su postale poznate još i kao „dilerske kape“, jer su ih nosili dileri deviza za vreme svog radnog vremena.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Oh my, God….It’s full of stars…

je svakako jedna od najmisterioznijih rečenica koja je ikad izgovorena na filmu. To je ujedno poslednja rečenica koju glavni lik Dejvid Bouman izgovara u svom ljudskom obliku.

Odiseja u svemiru je dokaz kako temeljan rad može iznedriti vrhunsko remek delo kome se malo šta može zameriti. Artur Klark, pisac scenarija je u svojoj knjizi „2001, izgubljeni svetovi“ izneo čitav proces nastanka ovog filma i tu se može videti kako su autori (A. Klark i Stenli Kjubrik, režiser) u suštini mukotrpno dolazili do onakvih filigranskih rešenja.

Cela priča je u stvari zasnovana na klarkovoj kratkoj priči „Stražar“ u kojoj ekspedicija vanzemaljaca dolazi na Zemlju u vreme praistorije i sve što tu može da vidi su životinje od kojih jedne imaju kandže, jedne kljove, jedne oklop i majmuni koji nemaju ništa pa samim tim i izumiru jer ne mogu da dodju do hrane. Vanzemaljci inače lutaju svemirom i pomažu vrstama sa iole šanse za razvoj, da se usavršavaju i stvore neku civilizaciju. Na zemlji toga nema ali vodja ekspedicije ipak medju onim izgladnelim majmunima primeti jednog koji noću kad se sve utiša sedne na jedan kamen i uporno gleda ka mesecu. Vanzemaljac oseti dozu simpatije prema toj jedinki koja logično dobije ime Gleda-Mesec i ipak odluči da ovoj vrsti ostavi neka početna znanja za dalji razvoj.

Prva ruka scenarija je bila nastavak ove priče gde je ljudska civilizacija trebala da završi na Jupiteru gde ih već milenijumima čeka isti onaj vanzemaljac zadovoljan što je nekada davno ipak učinio pametan izbor.

Kroz dalji razvoj priče Klark i Kjubrik su ipak postajali svesni da, ako žele da naprave remek delo, moraju da se odreknu eksplicitnog prikaza vanzemaljaca i vanzemaljskih svetova i da bi bilo najbolje kad bi sve ispričali kroz simboliku. Rezultat svega toga je npr. onaj famozni monolit koji je majmunima doneo mudrost umesto nekakvog karikaturalnog vanzemaljca kao i ona čuvena psihodelična sekvenca kad D.Boumen leti kroz zvezdano polje da bi na kraju završio u hotelskoj sobi u kojoj se odvija njegova ubrzana transformacija u neki novi oblik života. Na taj način približili su se svim cepidlakama ovog sveta, hoću reći, svako može da ga tumači na svoj način. Religiozno orijentisani u monolitu mogu da nadju simboliku Boga. Filosofi pak mogu da shvate to kao neku apsolutnu mudrost, naučnici opet verovatno imaju neko treće stanovište i tako dalje. Isto važi i za hotelsku sobu. Prikaz vanzemaljskog sveta bi samo unazadio celokupni utisak filma tako da je i ovde ostavljeno gledaocima da tumače kako kome odgovara.

Ovo je u stvari najjednostavnija moguća priča. Priča o čovekovoj borbi za saznanjem, od momenta kad je kao evolucijski autsajder prevazišao svoja ograničenja pa do tenutka kad se vinuo daleko od svoje matične planete koja mu ipak jedina omogućuje biološki opstanak pa do momenta kad zahvaljujući tom hrabrom koraku čovek nastavlja egzistenciju u nekom novom savršenijem obliku života, kao dete-zvezda. Oh, my God! It’s full of stars!

Preuzeto sa http://vukajlija.com